Ненада Стојића Београђани добро познају као угледног антиквара. Већ 35 година се бави сакупљањем и продајом намештаја, порцелана, слика, накита и осталих старих и вредних предмета за које на тржишту постоји интересовање. Пошто је природа његовог посла таква да се помало и сваштари, доносили су му и старе дечије играчке. Заинтересовале су га, па је почео да их сакупља „за своју душу“. Временом је стекао позамашну колекцију.

У свету се играчке сакупљају и продају од 18. века. Једноставне играчке за децу - чигре, коњићи и друге животиње - прављене су још у античко доба, од дрвета, слоноваче, метала... Упоредо са техничким развојем, почеле су да се израђују и савршеније играчке. Забележено је да су прве механичке направљене 1870. године и покретале су се - на парни погон! Били су то парни бродићи и мале парне локомотиве. Наравно, тада су, као нешто најсавременије, биле јако скупе, а и сада су на високој цени као антиквитет. Брод на парни погон вреди на аукцијама од 10.000 до 15.000 евра. Још ако играчка има историју, ако је припадала некој славној личности или крунисаној глави, може коштати и по стотинак хиљада евра. Толико, рецимо, кошта и један мали ринг са два сумо рвача - на навијање.

Играчке на навијање имају уграђен сатни механизам који обично ради на потезање, и траје док се федер не одвије. Меда, слонче, мајмунче... могу да се окрећу и преврћу, да лупају у тасове, жонглирају.

Као у кући за лутке

Ненад Стојић је схватио да би отварање антикварнице за дечије играчке могао да буде пионирски подухват и прихватио је изазов. Тако су у минијатурној радњи, и самој налик на кућу за лутке, у сеновитом делу Улице браће Југовића, од пре три месеца на полицама осванули метални авиончићи, мотоциклисти и хеликоптери; на дугим узицама се са плафона љуљушкају дрвене лутке, а у витринама седе, шћућурени, плишани медведићи, зеке, дивокозе, слончићи... Рај за децу и одрасле - колекционаре и обичне знатижељнике. Гледамо и цене: „Линемаров“ полицајац на мотоциклу 50 евра, плишани зека 40 евра. Нису јефтине, али како би и биле: потичу из педесетих и седамдесетих година прошлог века, чувених су произвођача, тематски сакупљене.

- Колекционари траже играчке познатих светских произвођача. Већину су направили Немци из нирнбершких фабрика: Шуко, Бинг, Лехман, Мерклин, Маркс. Енглези имају Динкија, Коргија и Метоја; Италијани Ингапа; Јапанци Јонезаву, Бандана… Лутке са главом од порцелана правили су Арман Марсел, Кестнер и Симон и Халбиг.

На висину цене лутака утиче најпре то да ли ради све што би требало: да очи трепћу, усне и језичић се покрећу, да лутка плаче или „дозива“ маму... При том је важно да одећа буде од аутентичних материјала, свиле, броката, памука, и то из времена у којем је и сама играчка настала - каже наш саговорник.

У царству плишаних медведића

Посебна су прича плишане играчке. Познат је произвођач Штиф, који их прави и данас: жирафе, дивокозе, меце... Иначе, најпознатији произвођач медведића, који је 1902. креирао чувену робну марку „теди бер“, био је Американац Морис Мичам. Он је мечићима од плиша наденуо име по тадашњем председнику САД Теодору - Тедију Рузвелту. Занимљиво је да су најскупљи медведићи они најмањи, или комбиновани са неком металном играчком, куглом или бициклом, а вредни су и сви који одударају од стереотипа, на пример, имају црвено крзно. Медведићи су прављени ручно, испуњени најчешће сламом, њушкица и шапе су им били извезени вуном. Ако су „са педигреом“, могу бити баснословно скупи.

Како се власник, уопште, сналази у овом обиљу играчака?

Лако, одговара нам уз осмех.

- Играчке се најпре деле по материјалу на гвоздене (односно плехане), дрвене, меке (пуњене), порцеланске, гумене, пластичне и оне од каучука, а затим по темама, које могу бити, рецимо, „Дизнијеви“ јунаци, роботи, мотоциклисти, животиње из џунгле...

Куповао сам их од људи који су их набављали по светским антикварницама и бувљацима, откупљивао од приватника и колекционара - каже Ненад Стојић.

Сем неколицине наших колекционара, за старе играчке су најзаинтересованији странци. Недавно је један Италијан „опустошио“ ову радњицу, купивши половину инвентара. Сврате и баке и деке да би за унуке купили понешто, али кад виде да мали вергл кошта 2.000 динара а „каравела“ 6.000, схвате да су погрешили адресу. Има и оних који дођу само да се науживају у овом царству играчака, присећајући се прохујалих времена и сопственог детињства.