Драгачевска теракота

Нема тога ко није чуо за традиционални Сабор трубача у Гучи. Уз музику, јело и пиће посетиоци Сабора могли су, међутим, ове године да уживају и у једној мање познатој, али не мање занимљивој манифестацији – изложби радова чланова керамичке колоније „Драгачевска теракота”. У раду колоније су овога пута учествовали Ивана Рацков, Валентина Савић, Евгенија Портној-Костић, Игор Сабадаш, Раденко Аднађ, Марица и Михаило Петровић са ћерком Даницом, која уз родитеље улази у тајне керамике и Душица Бргуљан.

Овај амбијент је, каже она, идеалан за уметнике да се опусте и створе предмете најнеобичнијих и најразличитијих форми које одражавају чудесну лепоту недирнуте природе (Гуча је још 1930. године проглашена за „ваздушну бању”). Сем тога, традиција у грнчарству у овом крају, пре свега у селу Злакуса, траје преко три стотине година.

Чувају традицију

(/slika2)– Захваљујући нашим домаћинима, овде нам је све надохват руке. Керамичка колонија у Доњем Дубцу основана је под називом „Драгачевска теракота” уз добру вољу и разумевање Адама Тадића, директора Културног центра, али и његову велику жељу да допринесе и уметничком развоју Гуче. И као увек када се отпочне нешто ново, прва година је углавном била година сналажења. Али ми смо радили тимски, и успели смо! Другу, као и ову трећу колонију, организовали смо у самој Гучи. Захваљујући љубазним домаћинима просторије Дома Црвеног крста претворили смо у радионицу – примећује наша саговорница.

– Глину су нам обезбедила браћа Шуњеварић, Светозар и Веселин, из Злакусe – додаје Михаило Петровић. Неколико породица у овом планинском месту брижљиво негује грнчарски занат, и са колена на колено преноси израду земљаног посуђа од природне глине и калцитног камена. Глинени предмети се суше у сушари коју је за колонију подигао Дом културе.

Ново на стари начин

– Кад се неки предмет добро осуши прелази у нову фазу – печење. А овде у Гучи то се ради на старински начин, као што се радило пре три века. Печење почиње од самог јутра. Прво се наложи ватра од буковог дрвета, и, кад се постигне температура од 700 дo 800 степени Целзијуса, глинено посуђе се ставља на огњиште. Глина се споро пече на отвореној ватри. После извесног времена предмет се вади из жара, посипа и брзо ставља у воду да се „кали”, да би још више очврснуо. Онда се четком скидају делови поцрнели од дима и чађи. Кад се све осуши и очисти добија се изузетно лепа керамика необичног колорита – наводи Петровић.

Тако је у овој колонији спојено модеран уметнички дизајн у глини и прастари начин печења керамике.