Dvorište našeg poznatog zemljaka, bivšeg profesionalnog fudbalera holandske prve lige, najposećenije je ne samo u Bačkoj, već sigurno i u Srbiji. Dolaze tu đaci i ekolozi, slikari i vajari, zaljubljenici u egzotične biljke sa dalekih kontinenata, ali i oni što vole da uz piće i muziku proslave unapređenje na poslu, završetak fakulteta, rođendan, godišnjicu braka… Još se prepričava kako je pre godinu i po dana jedna ovdašnja žena od karijere uz vrisku i lumperajku slavila postavljenje za direktorku, a sve to uz pratnju čak 17 tamburaša.

– Nisam ni sanjao da će moje privatno dvorište postati ovako popularno – kaže Vladimir Stepanov, koji zato sad na nekoliko stotina metara odatle pravi sebi novi dom za stanovanje.

Iako se žali da je izgubio privatnost, istovremeno je i ponosan što se upravo sve tako odvijalo, i što je raj na tridesetak ari – njegovih ruku delo – ubeleženo na turističkoj mapi Vojvodine i Srbije.

Nekada je na istom tom mestu, pored reke Jegričke, bila divlja deponija smeća, a danas su tu prelepa vetrenjača za odmor i večernja druženja, letnjikovac da se odmori i ruča, fijakeri i konji lipicaneri u komšiluku, pa kad dođu gosti mogu i da se provozaju Ravnim Selom i okolinom, sve do 17 kilometara udaljenog Vrbasa.   

Egzotično cveće kraj vetrenjače

Ipak, u dvorište Vladimira Stepanova dolaze najviše ljubitelji prirode, da vide cveće i biljke sa dalekih kontinenata. Najviše poseta je baš u ovo vreme, od početka maja do sredine juna, pa kad krenu đačke ekskurzije, dešava se da dođe i po pet autobusa dnevno. Zovu direktori škola iz Beograda, Užica, Gornjeg Milanovca, Čačka, istočne Srbije, Subotice, Zrenjanina, Sremske Mitrovice. Tu su snimane i dve emisije dečje serije „Fore i fazoni”, dolaze ekološke sekcije, đaci Poljoprivredne škole u Futogu, studenti treće godine pejzažne arhitekture iz Novog Sada, a to interesovanje i ne čudi, jer je naš domaćin na tridesetak ari zasadio oko 600 vrsta biljaka (neke se jedino tu u Srbiji mogu videti).  

Stepanov je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka igrao fudbal za jedan roterdamski klub i zaradio toliko da može lepo da živi. Zato se okrenuo onim delatnostima za koje je gajio naklonost i ljubav, a to su pre svega vetrenjače i biljke. Kaže nam da Holandiju smatra svojom „drugom domovinom” jer mu je proširila vidike i pomogla da u potpunosti pronađe sebe. Čak je i fudbalski dres možda i pre vremena skinuo da bi, ponet željom da Vojvodini, koja je nekada imala blizu trista vetrenjača, daruje jednu savremenu po uzoru na one holandske. Zato se uputio u muzeje u Utrehtu i Roterdamu, kopao po arhivima i studirao skice, nacrte projekte i mnogo naučio o vetrenjačama. Opredelio se za onu koja je nekada služila za navodnjavanje, da zahvata vodu iz većih kanala i prebacuje je u manje.

Slikar prirode

Poslednjih osam godina bavim se biljkama, drago mi je što deca dolaze u tolikom broju, do sada je bilo oko šest do sedam hiljada đaka na mom imanju. Moj veliki motiv je da mlađima nesebično prenesem svoja iskustva i u njima probudim ljubav prema lepom kako bi sutra oplemenili svoje vrtove i uopšte prostor u kojem žive – kaže Stepanov.

Kada smo posetili Ravno Selo zatekli smo Ratka, Violetu, Dušana, Snežanu, Dragana, Mikija i Vladu, slikare i vajare iz vrbaske umetničke radionice kako tu, među retkim japanskim, južnoameričkim ili afričkim biljkama, malo slikaju vetrenjaču, malo uživaju u zelenilu i duhovnom miru, pa prošetaju do letnjikovca da prezalogaje.

I naš sagovornik je, ne samo fudbaler i botaničar, već i slikar. Imao je četrdesetak samostalnih i grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu, dobio brojne nagrade, a najviše voli da slika, pogađate, prirodu, posebno vojvođanske pejzaže…