Двориште нашег познатог земљака, бившег професионалног фудбалера холандске прве лиге, најпосећеније је не само у Бачкој, већ сигурно и у Србији. Долазе ту ђаци и еколози, сликари и вајари, заљубљеници у егзотичне биљке са далеких континената, али и они што воле да уз пиће и музику прославе унапређење на послу, завршетак факултета, рођендан, годишњицу брака… Још се препричава како је пре годину и по дана једна овдашња жена од каријере уз вриску и лумперајку славила постављење за директорку, а све то уз пратњу чак 17 тамбураша.

– Нисам ни сањао да ће моје приватно двориште постати овако популарно – каже Владимир Степанов, који зато сад на неколико стотина метара одатле прави себи нови дом за становање.

Иако се жали да је изгубио приватност, истовремено је и поносан што се управо све тако одвијало, и што је рај на тридесетак ари – његових руку дело – убележено на туристичкој мапи Војводине и Србије.

Некада је на истом том месту, поред реке Јегричке, била дивља депонија смећа, а данас су ту прелепа ветрењача за одмор и вечерња дружења, летњиковац да се одмори и руча, фијакери и коњи липицанери у комшилуку, па кад дођу гости могу и да се провозају Равним Селом и околином, све до 17 километара удаљеног Врбаса.   

Егзотично цвеће крај ветрењаче

Ипак, у двориште Владимира Степанова долазе највише љубитељи природе, да виде цвеће и биљке са далеких континената. Највише посета је баш у ово време, од почетка маја до средине јуна, па кад крену ђачке екскурзије, дешава се да дође и по пет аутобуса дневно. Зову директори школа из Београда, Ужица, Горњег Милановца, Чачка, источне Србије, Суботице, Зрењанина, Сремске Митровице. Ту су снимане и две емисије дечје серије „Форе и фазони”, долазе еколошке секције, ђаци Пољопривредне школе у Футогу, студенти треће године пејзажне архитектуре из Новог Сада, а то интересовање и не чуди, јер је наш домаћин на тридесетак ари засадио око 600 врста биљака (неке се једино ту у Србији могу видети).  

Степанов је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века играо фудбал за један ротердамски клуб и зарадио толико да може лепо да живи. Зато се окренуо оним делатностима за које је гајио наклоност и љубав, а то су пре свега ветрењаче и биљке. Каже нам да Холандију сматра својом „другом домовином” јер му је проширила видике и помогла да у потпуности пронађе себе. Чак је и фудбалски дрес можда и пре времена скинуо да би, понет жељом да Војводини, која је некада имала близу триста ветрењача, дарује једну савремену по узору на оне холандске. Зато се упутио у музеје у Утрехту и Ротердаму, копао по архивима и студирао скице, нацрте пројекте и много научио о ветрењачама. Определио се за ону која је некада служила за наводњавање, да захвата воду из већих канала и пребацује је у мање.

Сликар природе

Последњих осам година бавим се биљкама, драго ми је што деца долазе у толиком броју, до сада је било око шест до седам хиљада ђака на мом имању. Мој велики мотив је да млађима несебично пренесем своја искуства и у њима пробудим љубав према лепом како би сутра оплеменили своје вртове и уопште простор у којем живе – каже Степанов.

Када смо посетили Равно Село затекли смо Ратка, Виолету, Душана, Снежану, Драгана, Микија и Владу, сликаре и вајаре из врбаске уметничке радионице како ту, међу ретким јапанским, јужноамеричким или афричким биљкама, мало сликају ветрењачу, мало уживају у зеленилу и духовном миру, па прошетају до летњиковца да презалогаје.

И наш саговорник је, не само фудбалер и ботаничар, већ и сликар. Имао је четрдесетак самосталних и групних изложби у Србији и иностранству, добио бројне награде, а највише воли да слика, погађате, природу, посебно војвођанске пејзаже…