Господари простора

На њиховом путу не постоје непремостиве препреке: ниједан зид није сувише висок, ниједна литица сувише стрма, ниједан јарак сувише дубок да би их зауставили. Kроз наизглед непроходне пролазе, уз фасаде, низ олуке, преко узаних шипки… Скок, прескок, доскок, колут у ваздуху – и онда онај тренутак у којем је тело постигло савршену равнотежу и лебди пркосећи законима природе.

Вратоломије трејсера – тако се зову поклоници паркура, уметности брзог кретања у слободном простору – опчиниле су биоскопску публику у акционим хитовима „Немогућа мисија”, „Матрикс”, „Такси 2”, „Принц од Персије”, „Касино Ројал”… а посебно у филмовима Џекија Чена, који традиционалне источњачке борилачке вештине веома ефектно комбинује са „урбаном акробатиком“ слободног трчања (фриранинг) и – паркуром.

Глумцима, наравно, ту и тамо помажу и специјални ефекти, али прави трејсери се могу поуздати само у сопствене способности и умеће. У то смо се уверили посматрајући тренинг чланова Паркур клуба Србије у једном београдском дворишту у близини Храма Светог Саве.

– Трејсерима нису потребни никакав посебан простор, сала ни реквизити приликом вежбања, наша „вежбаоница” је свако окружење у којем се налазимо, а то могу бити град, шума, пустиња… Основни циљ је што успешније и брже прећи одређено растојање, уз помоћ трчања, (пре)скакања, пењања, пливања, у ствари свих спортских дисциплина које су нам на располагању, и које савладавамо обуком. Поред одређене физичке спремности паркур подразумева и добро сналажење у простору, али и ментални склоп који јасно раздваја ову вештину „корисног кретања” од екстремних спортова и каскадерства – каже за „Политикин Магазин” Богдан Цветковић, председник Паркур клуба Србије, иначе студент четврте године Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.

Млади Краљевчанин објашњава да се паркур у јавности најчешће посматра само кроз најефектније наступе врхунских трејсера, као што су Давид Бел или француска група „Јамакаси”, који прелећу преко кровова и балансирају на врховима кула, али у основи ова вештина не подразумева велики ризик, већ само много напорног вежбања и упорности. Главна идеја је, управо, да се препознају и избегну опасности, да се препреке савладају безбедно и без повреда. Незванични мото трејсера је „бити и трајати”.

– Важно је успоставити склад тела и психе, преиспитати сопствене могућности, надрасти страхове и открити оно најбоље у себи и око себе. Зато у паркуру и нема ограничења у годинама. Међу члановима нашег клуба, који је основан 2003. године и окупља од 50 до 100 чланова, највише из Београда и већих градова Србије, најмлађи је дечак од 11 година, који је на тренинг дошао са оцем и веома озбиљно приступио вежбама, а најстарији је у петој деценији живота – наводи Богдан.

Мада паркур није прави спорт, нема правила, ни тренера, ни тимова, па ни такмичења – клубови постоје више ради размене искустава, за подршку почетницима и заједничке тренинге – трејсери организују редовна окупљања у свету, на којима радо учествују и они из Србије. Велики паркур скупови организовани су у Београду и Новом Саду, а мањи у Краљеву, Нишу, Зрењанину… Имали су заједничке радионице са трејсерима из земаља региона (Хрватске, Словеније, Македоније и БиХ), а управо данас одржавају и једну са швајцарским. Путовали су у Немачку, Велику Британију… и, наравно, у постојбину паркура – Француску.

Наиме, ову необичну и изазовну вештину је, почетком 20. века, смислио француски поморски официр Жорж Ебер након што је, користећи нека искуства афричких ратника, успешно помогао евакуацију око 700 цивила погођених 1902. године ерупцијом вулкана на острву Мартиник. Нове методе за постизање психофизичке спремности за брзо, успешно и сигурно кретање у простору (на шта упућује и сам назив, који на француском значи пролазак, прелазак, путовање), применио је на колеџу у Ремсу, руководећи се принципима „природних вежби”.

Осим спретности, окретности, сналажљивости, брзине и снаге, паркур развија и одбрамбене механизме и отпорност организма, али и храброст, одлучност, истрајност и бригу о другима, навео је Ебер, сажимајући своју филозофију у четири речи: „буди снажан и користан”.

Његов „природни метод” је касније уврштен у званичну обуку полицијских, војних и ватрогасних јединица и „специјалаца” широм света, a паркур као уметност слободног кретања у простору посебно је разрадио, усавршио и прославио други Француз, Рејмон Бел (1939–1999), чији је син Давид (рођен 1973) данас један од најчувенијих трејсера света.

Младићи и девојке, следбеници паркура, прихватили су Давидову филозофију да је свако одговоран за одлуке које доноси и акције које предузима, и зато мора бити сигуран у оно што ради, чврсто стајати на сопственим ногама (или рукама), не подлежући притисцима средине. Сваки поступак, сваки скок може бити судбоносан – и сваки зависи само од нас.

– По мени, најважније је наћи свој пут. Уживати, не одустати. У паркур сам „ушетао” кроз игру, са пријатељима, после сам пратио радионицу са чувеним трејсером Филом Дојлом, видео како то други раде, и постао део паркур заједнице – наводи Огњен Ђунисијевић, трејсер, иначе ученик трећег разреда београдске гимназије „Свети Сава”.

Иако му се, каже, допада да вежба у друштву, јер увек једни од других нешто науче, истиче да је ово ипак индивидуална дисциплина у којој свако сам испитује границе својих могућности и на нов начин открива свет око себе. А то је, сматра Огњен, оно најлепше у паркуру.