Они који путују у Монголију не могу да заобиђу њен главни град Улан Батор, он је неизбежан: док једни ту долазе послом, за друге је само пролазна станица на путу ка узбудљивим авантурама по степи или пустињи Гоби. Кроз монголску престоницу пролази трансмонголска железница и за многе путнике то је прилика да се, пре него што се упуте ка Пекингу, зауставе и разгледају га.

Иако је пун контраста, Улан Батор није нарочито богат знаменитостима. Све важне грађевине углавном се налазе око једног централног пункта, а да би се откриле праве дражи града потребно је одвојити време. Из доба када је земља била руски протекторат датира архитектонски стил који се преплиће са традиционалним монголским геровима – филцаним шаторима, али и са модерним грађевинама, продавницама фирмиране робе и трговачким центрима.

Луксуз под шатором

Гер се обично замишља као бели округли шатор на идиличној зеленој ливади, али он је честа сценографија градова и села. Тако се у Улан Батору велики део предграђа састоји искључиво од герова. За разлику од оних у степама, ови су окружени малим двориштима са тарабом, у којима није реткост видети сателитску антену и соларну плочу. А унутрашњост гера уме да изненади присуством телевизора, фрижидера, мобилног телефона, радио-станице, па и компјутера. Слична ситуација може се затећи и у највећим монголским забитима.

У Улан Батору анахронизми спадају у свакодневицу. Тако се на улицама могу срести номади на коњима, али и веома скупа возила, људи у традиционалним ношњама, али и они у савременој одећи и крзну, као и разни натписи на продавницама и услужним делатностима на којима се мешају ћирилично и латинично писмо, енглески, руски и монголски језик. Слично је и са споразумевањем. Док средња и старија генерација говори, или се барем служи руским језиком, тако млађа форсира енглески.

Мада не стоји добро са путном мрежом Монголија може да се похвали изванредним возним парком. На улицама Улан Батора и по читавој земљи крећу се америчка, корејска и јапанска возила са воланом са десне стране, што тамошњим возачима не представља никакав проблем. Ни возачка дозвола није проблем: она може и не мора да се има! И сваки житељ Монголије који жели да заради који тугрик (национална валута) приде може да таксира без дозволе за ту делатност.

У Монголији кршева такорећи нема, а руска возила, „москвич”, „волга” или „чајка” су права реткост. Осим „газа”, који се користи као проверено теренско возило и којим се туристи возе по монголским беспућима и „бампинг” путевима, у већини случајева ради се о лимузинама, робустним теренским возилима, и џиповима, међу њима и „хамерима”. За Монголе, свуда куда возило може да прође сматра се путевима, било да се ради о раније утабаним путевима, низбрдицама, узбрдицама, џомбама, ливадама, речицама, каљугама, стазама, вододеринама, расклиматаним мостовима... Све спада у путну мрежу. У случају да раније утабани пут више не може да се користи, довољно је да се скрене са старог и тако настаје нови. На оноликом монголском пространству, то и није неки проблем.

У Улан Батору постоје многи ресторани у којима може веома добро да се једе. Коме не прија домаћа храна, базирана углавном на овчетини, лоју, млеку и традиционалном буузу и хуушууру, може да се определи за ресторане у којима се служи европска, кинеска, корејска, руска или тајландска храна. За оне који би да се забаве постоје клубови и дискотеке и веома полуларне караоке.

У срцу Улан Батора налази се Сухбатар, трг завидних димензија, који краси споменик монголског хероја, генерала Сухбатара, који је 1921. године предводио борбу против кинеског окупатора. На тргу су Парламент, централна палата културе, Академија наука, зграда Опере, Универзитет, Главна пошта и градоначелникова кућа. За љубитеље диносауруса препоручује се посета Природњачком музеју. Занимљива је и посета манастиру Гандан, који је се сматра најзначајнијом туристичком атракцијом Улан Батора, а његово пуно име гласи Гандантегтшинлен (нешто као Пун мира). Основан је 1838. године, најзначајнији је и највећи активни манастир у земљи.

Радознали туристи одлично ће се забавити у 13. округу Улан Батора у коме се налази црноберзијанска пијаца, где се на безбројним тезгама нуди све и свашта и нема тога чега на овој пијаци нема. И мада туристички водичи не препоручују одлазак на пијацу, због могућих пљачки и опасности од туча у које странци могу да буду увучени, она својом атрактивношћу привлачи пажњу.

Џингис-кан и Наадам фестивал

Монголија је веома поносна, безмало опседнута Џингис-каном, мада би, да је данас жив и да је ратовао као ономад када је стварао највећу светску империју, вероватно био на списку Хашког трибунала. Његов статус неприкосновене националне величине није, међутим, изражен само мастодонтском скулптуром која доминира на улазу у зграду Парламента, или ликом на новчаницама и поштанским маркама, већ и идејом да се, поводом 800. годишњице проглашења Каракорума за националну престоницу (још од времена Џингис- кана) 2020. године тамо премести главни град.

Из доба Џингис-кана вуче корене и чувени Наадам фестивал, најважнији монголски празник и један од разлога због кога све већи број туриста долази у Монголију. Он је и изванредна прилика да се на једном месту спознају култура и народ ове чудесне земље. Порекло води од номадских свадбених свечаности и такмичења монголске армије у лову. Фестивал почиње свечаном парадом на централном стадиону у Улан Батору у којој учествују спортисти, војници и будистички свештеници у костимима из времена Џингис-кана.

У паради учествују и познате личности, међу њима ове 2010. године и Асасерју Акинори, чувени монголски сумо борац, који у Јапану носи звање јокозуна. Њега је публика поздравила као фараона, бурним аплаузом и повицима из свих грла. После параде почињу такмичења у три спортске дисциплине које Монголи обожавају и страствено прате: у рвању, стреличарству и коњским тркама на тркалишту удаљеном педесетак километара од града. На овим тркама такмиче се дечаци и девојчице од седам до 13 година на младим коњима, и то без седла и било какве заштитне опреме. Догађа се да у току трке неко дете падне са коња, али грло наставља трку, пратећи коње испред себе. Ове године три коња ушла су у циљ без јахача, што судије признају, с обзиром на то да ловорике убирају коњи и узгајивачи, односно тренери.

Такмичења на фестивалу трају два дана, као и пратећи садржаји ван стадиона. На великом простору продаје се све и свашта, трешти музика, припрема се храна, играју се тапке, шибицари се, фотографише се и наравно џепари. Све у свему, то је један велики вашар и незаборавна забава којој не може да се одоли, и којом обавезно треба заокружити путовање по чудесној Монголији.

----------------------------------------------------------------------

Најхладнија престоница на свету

Са нешто више од милион становника Улан Батор је највећи, и у ствари једини прави монголски град, и срце културног, индустријског и финансијског живота земље. У њему живи 40 одсто становништва Монголије. Слови за најхладнију престоницу на свету и град који се налази на највећој удаљености од мора. Климатски услови који владају у Улан Батору су сурови, а екстремна континентална клима одликује се веома ниским зимским температурама, често и до минус 47 степени Целзијуса, и веома жарким летима.