Razrušeno i zaboravljeno, utvrđenje poznato po imenu Šanac Kragujevac je nakon tri veka vaskrslo u svoj svojoj lepoti, i sad se ukazalo pred našim očima. Baš na tom mestu je bila „klica” Kragujevca. Tu je, na obodu močvare, nastao kad su došli Sloveni, tu je bilo čvorište puteva koji su odigrali bitnu ulogu u razvoju grada. Tu leži i motiv što je Milovan Luković napravio njegovu maketu.

Naš sagovornik je svoj radni vek proveo u „Zastavi” kao ekonomista. Osim profesijom, bio je zaokupljen i slikarstvom, i ono ga prati i danas. Istorija mu je pre toga bila strana i daleka. Tim putem povela ga je istraživačka radoznalost.

– Za Šanac Kragujevac zainteresovao me je austrijski vojni crtež iz perioda 1718–1739. godine. Kartografija je tada izgledala sasvim drugačije, pa sam polako i studiozno otkrivao jedan po jedan detalj, dok nisam potpuno dešifrovao sve objekte unutar tog utvrđenja. To je bila ogromna količina materijala. Petnaest, dvadeset godina sam se bavio time. Pošto je sve bilo izraženo u klofterima, staroj austrijskoj meri za zapreminu (odgovara rastegljaju raširenih ljudskih ruku) koja je vrlo neprecizna, nije bilo lako utvrditi stvarne dimenzije. Da bih dokazao tačnost matematičkog proračuna odlučio sam da napravim maketu u razmeri 1: 1.000. Kad je sve to vizuelno bilo preda mnom, shvatio sam kako je izgledalo! – ističe sa zadovoljstvom naš sagovornik.

Kompletan proračun nalazi se, inače, u njegovoj knjizi od 339 stranica, opremljenoj sa 87 crteža u tušu, 105 fotografija u boji, 19 geografskih karata, 18 vinjeta i šest skica.

Posle šanca – džamija i hamam

Maketa kanala Šanac Kragujevac u potpunosti dočarava ono vreme u kojem je nakratko, dok je sledio svoje nadahnuće, i sam autor živeo.

– Gradio sam objekat po objekat. Počeo sam od zgrade komande, potom sam napravio crkvu Svetog vavedenja, koja je u vreme vladavine Turaka bila džamija, zatim zvonaru pored crkve, kameni most na Lepenici, do njega kula kapiju, pa drvenu ćupriju na šancu, kula kapiju kod ulaza, stražare, karaule, palisad... Od tog nasleđa nije ostalo ni traga. Tačan položaj i mesto na kojem se nalazio ovaj kompleks mogu se utvrditi jedino na osnovu starog mosta, koji je samo jedan metar pomeren uzvodno – objašnjava Milovan, i dodaje da je tokom ovog poduhvata ne samo naučio istoriju, već je i zavoleo.

Posle tako uspešnog graditeljskog iskustva smelo se upustio u nove izazove, pa je, kao posebne makete, „sazidao” džamiju i hamam.

– Za ono vreme Kragujevac je imao veliki broj stanovnika, pa su Turci gradili hamame da bi se sav taj živalj kupao. Međutim, do skoro se znalo samo za jedan. Za ovaj drugi, koji se vodom snabdevao sa izvora Bubanj, saznalo se tek nedavno, kada je građena nova zgrada „Interšpeda“. Bagerista je slučajno presekao deo sabirnog bunara i ugao ulaska u kotlarnicu. Posle je utvrđeno da pod zemljom postoje i druge prostorije. Po mojoj proceni, otkopavanje ne bi imalo smisla, jer se hamam praktično nalazi ispod trotoara bulevara koji vodi prema Kraljevu. Ceo njegov sadržaj se, međutim, vidi na maketi: korito i dva kazana za grejanje vode, centralna prijemna prostorija gde se čekalo na red, još dve prostorije za presvlačenje i odlaganje odeće, blagajna...

Otvaraju se novi poslovi

Da bi sve objekte prikazao u originalu, kako po izgledu, tako i po okolnom rastinju, Milovan je materijale uzeo iz prirode. U okolini Kragujevca je pronašao kamen raznih boja, drobio ga, sitnio i dobijao željenu granulaciju, od najkrupnije do praha. Cevčicu suve stabljike kukute upotrebio je za ćeramidu, debele kartone za zidove, malter je pravio od kreča, pleve i drugih elemenata koji su korišćeni po starom principu, a za ambijent oko zgrada poslužile su mu školjke, grančice, mahovina, žilice...

Po svoj prilici, na ovome se neće zaustaviti, jer se stalno otvaraju novi „graditeljski poslovi“. Upravo završava sliku kompleksa dvora kneza Miloša Obrenovića i po njoj namerava da uradi maketu. Ali, ne želi da da se zaleće dok se dobro ne pripremi. Pošto ne voli da barata poluistinama, još razmišlja, prikuplja podatke, proverava dimenzije... Za sada je samo utvrdio šta bi sve trebalo da se nađe u tom kompleksu.

– Sa leve strane Lepenice nalazili su se dvor kneza Miloša, Ljubičin, takozvani šareni konak, Amidžin konak ili gostinlik, pomoćne zgrade, žitnice i kriva kruška na kojoj su završavali prestupnici. Na desnu stranu reke prelazilo se preko mosta, a tamo su vodenica potočara, crkva Svetog duha sa pripratom i zvonikom, zgrada skupštine, pomoćne zgrade, mostovi na Alajbegovom, odnosno Erdoglijskom potoku, konjušnice, voćnjaci, šljivici... – nabraja „neimar“, ne izostavljajući nijedan detalj.

Sve ovo, kaže s uzdahom, nema smisla ako se ne smesti u odgovarajući prostor, i tako za sva vremena vrati u život. Zna on koja bi mesta bila prava, ali se plaši da se neće naći prihvatljivo rešenje. Gde god se dosad zvanično pojavio, naime, upisali su ga u „knjigu zaborava“, pa je digao ruke. Tračak nade je unela izložba, upriličena prošle godine, uoči 21. oktobra, u Šumaricama.