И психијатри на муци

Мада се чине као сцене из хорор филма, трагедије којих су у последње време пуне новине, нажалост, постале су сурова стварност у Србији! Не тако давно, о свирепости се код нас писало углавном у контексту криминалних обрачуна, а ружним вестима нису почињали дневници у пола осам као сада. Гледаоци имају утисак да ће, ако тог дана постоји макар једно убиство, саобраћајна несрећа или погибија у Никарагви, та ружна вест бити прочитана одмах пошто се одврти шпица информативне емисије. Како у таквом окружењу остати нормалан?

Нажалост, злочинци су постали суровији, а извештачи из жуте штампе „жедни” ужасних догађаја, па се данима баве описом гнусних података и детаљисањем од кога се многима диже коса на глави. „Силовао, па удавио малолетницу, на смрт претукао жену и пуцао себи у главу, син избо ножем оца, брат – брата, пролазник мачетом искасапио возача, унука славног глумца убила мајку и бабу…” И не само то, стручњаци машу подацима о порасту криминала, насртању на старе и беспомоћне људе усред дана, злостављања у породици, чедоморства, убиства, самоубиства.

Како опстати у поплави ружних догађаја – разговарамо са професором др Миланом Милићем, психијатром и психотерапеутом у Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” у Београду.

Откуд тај талас лудила код нас?

– То је велики проблем, али у свим земљама, не само у нашој. Статистика показују да све земље у транзицији неминовно прате повећан број убистава и самоубистава, зато што се цео систем колеба, нестабилан је, доноси много стреса... Нама је то чудно, јер смо у претходном социолошком систему живели мало издвојени од тог другог света. Али, кроз све то су прошле и неупоредиво развијеније земље, као што су Шведска, Данска, Америка... Сада ми пратимо тај тренд, само што код нас транзиција превише траје, а изгледа и да је то процес у којем ћемо још дуго живети.

Како такво стање утиче на понашање људи?

– У ситуацијама када је егзистенција превише угроженa, живот губи вредност коју иначе има у нормалним околностима. Обезвређивање живота, с једне, и исцрпљеност борбом за тај исти живот, с друге стране, резултира кумулацијом негативног набоја који негде мора да се излије. Кад је човек незадовољан својим животом, крив му је цео свет, али обично се „копља сломе” на онима који су му најближи, на члановима породице, пријатељима или комшијама. То су показали учестали примери који су се у последње време догађали.

Да ли су починиоци психички лабилне личности?

– Највећи број убистава чине девијантне личности, антисоцијалне особе или психопатски карактери. Такви људи рођени су са одсуством могућности да прихвате опште моралне категорије, тако да немају грижу савести. Један део починилаца свакако су и душевни болесници који не могу да контролишу своју агресивност због општег душевног растројства. Случај жене која је недавно убила мајку и бабу указује и да истовремено узимање алкохола и психоактивних супстанци повећава ризик од насилних аката, јер доводи до ограничене урачунљивости. Али, и психички нормалан човек који због неке тешке више не успева да влада собом, може почети да „попушта”, а догађа се и да пукне. Неко ће да пукне тако што ће постати анксиозан, упашће у депресију или ће покушати суицид, а неко ће бес усмерити ка другоме.

Можемо ли онда рећи да је крива људска природа, а не сам човек?

– Ми јесмо агресивна бића. Свако тај потенцијал има урођен у себи да би се бранио и да би опстао у разним ситуацијама. Али, ми не учимо себе како да изађемо на крај са том биолошком опремом. Сетимо се агресивности само када се догоде такви ексцеси. Онда се бавимо последицама, а не узроком.

Значи ли то да смо сви на неки начин потенцијалне убице?

– Теоријски о томе може да се размишља у некој хипотетичној ситуацији где нам је живот или живот наших ближњих угрожен. Нисам сигуран да већина у самоодбрани не би посегнула за таквим екстремним понашањем. Али, не бих рекао да баш сви људи могу да постану убице у неким нормалним околностима. Међутим, мене посебно забрињава то што починиоци тешких злочина углавном користе хладно оружје које је доступно свима, јер га има у свакој кући. То значи да се та популација људи великим делом регрутује из прилично просечног животног миљеа.

Да ли злочинци „до јуче мирни тихи људи” смишљено и хладнокрвно убијају жртву?

– Полазим од претпоставке да неко ко са собом носи мачету није баш стабилна личност која нема насилништво као идеју, а тај човек му се, на његову несрећу, просто нашао на путу као сметња коју је требало уклонити. Интензитет тог нарцистичког беса зависи од тога колико му та „препрека” смета. Пошто такве особе немају морал, односно не виде јасно тог човека којег повређују, као личност и као биће од крви и меса, са њим не могу ни да емпатишу. Они се према жртви односе слично као дете према столици коју шутира. То је просто опредмећивање човека.

Да ли особе са психичким проблемима могу адекватно да се лече у Србији?

– Шта да вам кажем, мислим да је у Србији најтеже бити психијатар. Немамо довољно могућности да у државном здравству понудимо адекватну психотерапијску и саветодавну услугу за онај број клијената којима је то потребно. Људи су у праву кад кажу да се посета специјалисти за болести душе најчешће завршава тако што дођу, испричају шта их мучи и добију лек као терапију. Али, већ и сам чин да је неко затражио помоћ може да буде добар почетак. Јер, ко хоће да реши свој проблем, неће се на томе задржати. Не мора обавезно да се обрати психијатру. Добро је дошла и помоћ пријатеља. Нажалост, не знам да ли се развило неповерење међу људима или су сви пуни проблема, више нико никог не може да слуша. На Западу су од тога направили бизнис. Време је тамо скупо, свако има своја посла и онда плате психотерапеуту да их слуша. Можда и ми идемо ка томе. Али, многи немају довољно добар увид када би требало да се обрате за помоћ. Зато сматрам да би било добро када бисмо увели превентивне прегледе и скрининг за рано откривање менталних поремећаја или проблема (када човек осети да постаје раздражљив и нервозан и то траје довољно дуго), исто као и за карциноме дебелог црева, за болести дојки или женског гениталног тракта.

Како остати нормалан?

– Нормалност се, као категорија, мења с временом. Ми немамо избора него да се прилагођавамо овом свету таквом какав је. Напољу морамо да пратимо куда иде друштво и прихватамо оно шта диктира цивилизација. Али, прави пут је очување неких критеријума или неке нормалности унутар себе. Треба неговати менталну хигијену, коју бих ја увео као обавезан предмет у школи, како би људи научили да размишљају квалитетно и о себи, и о другима, али и да решавају конфликте на примерен начин. Како ће то спојити кроз време, не знам.

Шта је најбоље урадити када се нађемо лицем у лице са особом која евидентно нема контролу над собом?

– За сукоб је увек потребно да постоји и други. Ми смо сви превише наелектрисани и пуни незадовољстава, па у неким ситуацијама склони да побеснимо потпуно неадекватно. То у психологији зовемо „померени афекат”. Да је тај човек који се испаркиравао био довољно критичан и рационалан да покуша да делује умирујуће на оног са друге стране, са мачетом, можда је могао да избегне несрећу. Очигледно није. Верујем да је на агресију реаговао агресијом, а она увек завршава у деструктивности. Сви агресивци баш и очекују доливање уља на ватру. У супротном, одузимамо им њихово погонско гориво. Они се тада зауставе, јер их збуни мирна реакција. Ако то не помогне, онда једноставно треба побећи! Односно, склонити се из те ситуације, и не терати до балчака, јер ето, неко настрада!

Може ли нам вера у Бога помоћи да постанемо мирољубивији?

– Пошто у Србији има много људи који се дефинишу као верујући, волео бих да мало помније читају Библију. Јер, сви ми врло лако судимо другима! Морамо научити да будемо критични и према себи. Свака велика вера шаље исте поруке: љубав, разумевање, толеранцију, уважавање другог... Па, хајде, будимо заиста верници. Није довољно ићи у цркву и уздржавати се од масне хране. Хришћанство је много више од тога. Да има онолико хришћана колико их слави верске празнике, ми бисмо имали много мање оваквих проблема.

----------------------------------------------------------------------

Млади би пречицом до циља

Запањујуће је одакле толико агресије код омладине.

– Вршњачко насиље је предимензионирано у нашој средини у односу на нека ранија времена. Претпостављам да је то зато што млади у том периоду још траже свој идентитет. А, како сад изгледа наше друштво? Мало уложити – много добити. Они усвајају тај модел. Како ће то постићи него пречицама, укључујући и насиље. Лош допринос, наравно, даје и интернет. Пошто сам склон да будем рестриктиван, укинуо бих све друштвене мреже. Законом бих их забранио, јер мислим да одсуство директног контакта у том виртуелном свету такође доводи до праве отуђености. То може да постане врло опасна навика да опредмећујемо људе и самим тим та релација постаје бездушна.

----------------------------------------------------------------------

Лоше вести су привлачније

Која је сврха вести црне хронике, које се објављују у ударним терминима?

– Мој утисак је да нема довољно добрих вести, да су чак и оне лоше потрошене, јер смо се условно речено навикли на то у нашем друштву да се смањују плате, да ова или она фабрика не ради, да је неко нешто покрао... Сад једино остаје то, што ће увек произвести пажњу – насиље. Штетност тога је поприлична. Код неких људи производи паничну ситуацију, а другима даје лош пример. То поготово може да заведе млађе особе и адолесценте који још имају неке дилеме. Зашто неко креће путем криминала? Ако неће бити најбољи међу најбољима, биће најгори међу најгорима. То су све лоше ствари и наравно да би их требало цензурисати. О томе треба да се говори једино у емисијама црне хронике, и то без сувишних детаља и без емотивног укључивања породице. Не знам зашто тај вид информисања не заживи већ једном. Ми увек можемо да угасимо телевизор или да престанемо да читамо новине. Али, не ваља што нас по дефиницији то привлачи. На ту „карту” медији и играју: Гађати човека тамо где не може да се одупре! Они не рачунају на нашу свесну процену целе те ситуације и наш критички суд. То је целокупна машинерија која влада свуда у свету, не од јуче. Американци су у затворима о томе како су касапили људе и били серијске убице писали бестселере.

----------------------------------------------------------------------

Психопате слободно шетају градом

У последње две и по деценије ментално здравље становника Србије прилично је нарушено. Број болесних се не зна тачно, процењује се да их је око 400.000, а болнички капацитет у психијатријским установама је тек нешто више од 4.000 кревета. Претпоставља се да свака пета особа има поремећај личности, који, ако се не лечи, може довести до убиства. Међу њима је поприлично психопата (особа без осећаја одговорности), али такође се не може утврдити тачан број, јер многи никада не затраже помоћ. Они заправо и немају проблем сами са собом, већ друштво. Као извршиоци неког преступа пре ће се наћи у затвору, него у душевној болници.