Пре него што је научио слова Душан Шорђан је умео да штрика и знао шта жели у животу – а то је да његову одећу носи светски џет-сет. Упоран, вредан и неспорно талентован остварио је циљ и постао неприкосновен у изради уникатне трикотаже. А онда се после светске каријере у Немачкој и рада за чувену клијентелу широм Европе и Америке, након три деценије вратио у родни Јарковац, банатско село између Ковачице и Јаше Томић, да ту надахнут сећањима из детињства настави да ствара.

– Био сам најмлађи од седморо деце и привржен сестри Види од које сам научио да штрикам фасциниран њеним умећем, сећа се Шорђан. – Са осам година сам исплео први џемпер. Било је то одушевљење стварањем које ме и данас држи. Када завршим неки комад одеће, могу сатима да седим и да му се дивим. Често сам одлазио и до сеоске шнајдерке која је шила за учитељице, јер су се оне облачиле другачије од мештанки. Нетремице сам посматрао и упијао сваки њен покрет.

Када се извештио у штрикању и постао сигуран у своје умеће однео је хаљине у Београд, право у Национални салон који је у Титово време облачио и прву даму Југославије, мада она никада није носила његове моделе. Јованка Броз није, али је зато Сузана, прва дама Душановог срца добила на поклон плави мантил, као свадбени дар.

– Моји модели су били допадљиви, али су ме тада посаветовали да ако желим да успем морам да одем у Љубљану. Тако сам и урадио – присећа се наш домаћин.

Са супругом и тек рођеном ћерком обрео се у Љубљани, без ичије подршке.

– Једна од првих клијенткиња била ми је, и остала до данашњих дана, чувена певачица Елда Вилер. Видео сам је на телевизији у џемперу Сирогојна и дошао на идеју да урадим за њу хаљину. Преко комшинице сам је пронашао, а она ме је касније препоручила даље. Моје креације су ношене на фестивалима, телевизијским емисијама… Сарађивао сам са фабриком „Кључ”. Међутим, ја сам желео светску каријеру – признаје Душан, додајући да се због тога са породицом 1980. године одселио у Немачку, Штутгарт.

– Почетак није лак, нарочито ако се не зна језик, а ја га нисам знао. Ангажовали су ме у фабрици машина за шивење и плетење „Фаф” да им осмислим мустре и моделе – прича Душан.

Међутим, Шорђаново плетиво је „говорило” све језике, а осамдесетих година прошлог века трикотажа је била изузетно популарна. Као врхунски стилиста, имао је своју сталну страну у немачком модном часопису „Функур”.

– Креирао сам моделе и давао објашњење за њихову израду. Дешавало се да дневно добијем и до 300 писама, а и дан-данас ми стижу. Многи нису веровали да стварно штрикам тако да сам често имао промоције да то и покажем – истиче овај изузетни човек, ведрог духа и неоптерећен успехом и славом у моди и дизајну.

На Сајму у Келну освојио је затим прву награду за мушко одело.

– За мене су говорили да сам провокатор мушке моде јер сам је ослободио монотоног сивила, црних конфекцијских одела и белих кошуља, уневши неочекиване модне детаље попут огромних цветних мотива, чипки, марама… – додаје. 

Будући да штрика, хекла и шије и када креира све то комбинује, Душанови модели су увек уникати. А поред етикете „де сорђан” нађе се још понеки препознатљив детаљ.

– Све моје кошуље имају прорез на леђима кроз који може да прође женска рука – смеје се шеретски. И објашњава да има осећај за величину и склад. Њему сантиметар није потребан, чим види особу „одокативно” јој узима меру и никада не погреши. Све стоји као саливено.

Првак света у штрикању

Опробао се овај Банаћанин и у брзини плетења у конкуренцији од шест мушкараца и готово 200 жена, на Међународном сајму технике у Минхену 1984. године.

– Сви смо имали исту вуницу и дебљину игала. Започели смо у девет ујутро. Мушкарци су брзо одустали, а жене су ме намргођено гледале, видевши којом брзином радим, 80 петљи у минути, каже уз осмех светски првак коме су била довољна четири и по сата да исплете цео џемпер, који је одмах и продат на добротворној аукцији.

Првак света у плетењу мушкарац, била је тада ударна вест која је учврстила славу нашег креатора који сваки модел ради сам ручно. Без скица и тима људи иза себе.

Плетени костим и вечерњу хаљину „де сорђо” носила је Џоан Колинс, из некада популарне сапунице „Династија”. За Линду Еванс, познату из серије „Далас”, направио је посебан џемпер са букетом белих ружа на једном рамену и гранчицама које падају низ рукав. За џез певачицу Шаку Кан радио је целу колекцију. Затим за глумицу Лајзу Минели, познату немачку водитељку Еву Херман и многе друге познате светске певачице, глумице, политичаре. Чувеног фудбалера Карла Хајнца Руменигеа. Душан облачи од главе до пете и угледног немачког оптичара Имеа де Риза, који је пре неколико година проглашен за најбоље обученог мушкарца у Немачкој.

– Волим да знам за кога радим, да поразговарам са клијентом, тако да су многи постали и моји велики пријатељи – каже Шорђан чије креације носе многи мушкарци и жене, свих старосних доби и свих телесних конституција.

Бити у друштву лепих жена велики је изазов, а како је на то гледала супруга?

– Ја сам себи изабрао најлепшу, да сам гледао за другим довео би свој укус у питање. Сузана и ја смо готово четири деценије заједно. Познајем је из времена када је у школском дворишту играла фудбал са дечацима. За мене је породица на првом месту, не постоји ништа прече, па ни посао који радим – истиче наш саговорник.

Љубав према ближњима се очитује у свему што ради. Било да је то креирање одеће, или уређење животног простора, баште, кућица двораца које је направио за своје унуке. Уз фотографије које су обележиле његову каријеру, увек је ту присутна породица. Мада и даље живи у Немачкој супруга Сузана (која је здравствени радник) долази често у Јарковац. Син и кћерка имају своје породице, а свом оцу подарили су троје унучади Ребеку, Ана-Марију и Лен-Давида.

Село моје лепше од Париза

Разбарушена појава Душана Шорђа била је занимљива и филмаџијама, тако да се овај модни креатор опробао у улози глумца. Радио је костиме за позоришну представу „Дервиш и смрт” Меше Селимовића у драматизацији и режији глумца Слободана Ћустића. Мада су му модне ревије најдраже.

На питање о повратку у завичај, иако је породица у Немачкој, кратко одговара: „Овде ми је најлепше.”

У своју кућу, у Јарковцу, уселио се 2002. године. И даље шије, хекла и плете, прави тоалете за своје сталне светске клијенте и планира ревије.

– Онима које још увек облачим шијем без пробе. Одувек сам највише волео муштерије који поруче, па чекају изненађење – прича Шорђан.

У жељи да своје знање и искуство поклони деци у родном Јарковцу једно време је држао школу бонтона и манекенства. Али, заслугом сујетних локалних ауторитета, замерено му је да „квари децу”, па се упркос молбама појединих родитеља повукао, не желећи да ствара неприлике.

Ипак, и даље инсистира на томе да је лепо васпитање нешто што је темељ здравог човека, здраве породице и здравог друштва. Нема разлога да му не верујемо, уосталом и Душанов таст је својевремено у новчанику носио између осталих и зетову слику.