Ona je nežna plavuša, mladolika, ženstvena, pa ipak – ne samo što je bila golman srednjoškolskog tima, već i danas sa dečacima „pika” fudbal, i to stručno, trenerski, u Fudbalskom klubu „Dušanovac” u Beogradu. Za to se i pripremala, završila je Visoku školu za sport, odsek za fudbalskog trenera. Završila je i Filološki fakultet, japanski jezik i književnost.

Pitamo odmah ovu mladu Beograđanku (rođenu 1981) šta je bio „okidač” za ovako neobičan spoj. Za sve je, kako smo čuli, možda „kriv” njen otac, fudbalski sudija. Dobio je poziv da radi u Japanu, pa je Dunja Petrović u svojoj 13. godini sa roditeljima i bratom otputovala u tu zemlju i tamo provela dve godine.

Nije dotad znala ni na karti gde se nalazi. Bilo joj je u početku teško, za nas je Japan kao sa druge planete. Sve je različito – mentalitet, priroda, običaji, arhitektura, način života... Pošto je Dunja po prirodi društvena, sa vršnjacima je čavrljala kao i obično, ali na engleskom. Na tom jeziku je završila u Japanu i gimnaziju, a da iver ne pada daleko od klade, pokazalo se još tamo – bila je golman fudbalskog školskog tima!

Nosi dobre utiske o toj prelepoj i interesantnoj zemlji, ljudi su vredni i odgovorni, jedino, možda, ne uživaju dovoljno u životu jer nemaju vremena da iskoriste novac koji zarade. Njihov jezik je jako težak, sintaksa je drugačija, pismo je kaligrafsko, a u upotrebi su tri. Najteže kanđi pismo i sami Japanci uče čitavog života.

Sportski duh

Dunja je po povratku rešila da japanski jezik nauči kako valja, pa je upisala Filološki fakultet u Beogradu. Krenula je i na master studije na Filološkom, ali se boji da ni to neće promeniti situaciju – koliko zna, niko od njenih kolega nije se zaposlio u struci. Ali zato uživa u poslu fudbalskog trenera.

Od malih nogu se rekreativno bavila sportom, najpre plesom pa rukometom. Škola za trenere bila je logična posledica njenog sportskog duha. Otac je u tome podržao, mama se protivila – gde žensko dete da nosi fudbalsku zviždaljku oko vrata!

Dunja je istrajala u nameri da se sportom bavi kao pedagog. Njen tim su sada poletarci od pet do sedam godina. Najpre ih uči da prema drugarima budu fer, da shvate šta je drugarstvo, da se naviknu na kolektiv i na to da nisu sami, da nije sve njima podređeno.

– Puštam ih da iskažu sebe, da kažu šta misle i šta osećaju. Učim ih da je lepo pobediti, ali da to nije cilj ni razlog zbog kojeg se okupljaju, jer je život pun i pobeda i poraza. Najveći problem stvaraju roditelji koji se iz silne ljubavi prema deci ponekad postavljaju nepedagoški. Smatraju da će deca biti razočarana ako izgube utakmicu i sve se vrti oko pobede. Ponekad ima problema i sa mališanima. Ako je neko dete nestašno, udaljimo ga sa treninga i pustimo da malo o tome razmisli. Opet, kad vidimo da nekome nije baš srećan dan, trudimo se da mu tada ne „stajemo na žulj”.

Ovo nije samo mala škola fudbala, već prava škola života u kojoj je važno da deca nauče da se izbore sa svim onim što ih u životu okružuje i očekuje – smatra naša sagovornica, dodajući da bismo i mi mogli da se ugledamo na Japance, koji skromnost smatraju vrlinom, neguju umetnost jednostavnosti.

Sa poletarcima i školarcima

Pitamo Dunju sa kim joj je lakše da radi – sa poletarcima, koje trenira od septembra, ili sa školarcima do 13 godina, koji već igraju ozbiljan fudbal.

–Dobro me prihvataju i jedni i drugi, s obzirom da sam žensko. Najmlađi mi ne persiraju, zovu me po imenu ili jednostavno „treneru”. Sa starijima je divno kad su raspoloženi, ali kad su „u minus fazi” ili ih prodrma pubertet, nije baš lako – kaže uz osmeh.

Autoritet održava tako što ga ne nameće, a opet drži sve konce. Kaže da njeni mališani tačno znaju granicu do koje mogu da idu i sa njima nikada nije bilo neprijatnosti.

– Ima i „bisera”, kad se smejemo do suza. Danas smo našem drugaru Ogiju pevali rođendansku pesmu, a kad smo je završili, jedan je glasno upitao „A ko je Ogi?” – priča Dunja.

Unutar kluba inače imaju i ligu pa se na delu vidi koliko su napredovali. Tako i prave selekciju za takmičenje. Dunja je insistirala da se u takmičenja uključe i najmlađi, kojima jako znači da posle tri treninga nedeljno u nedelju imaju utakmicu, i to u pravim dresovima. Bude se u šest i čekaju do 11 da utakmica počne.

Dok Dunja traži posao za koji se najduže spremala, radi i kao zamena u obdaništu za strance. Pravi je poliglota: osim japanskog govori engleski, španski, francuski, a pomalo grčki i makedonski. Radila je i kao sportski novinar, a želja joj je da u školi predaje engleski.

A japanski? Pa eto, čita „Mišimu” i „Kavabatu”, uživa vozeći svoj „daihacu”, omiljeno jelo su joj pirinač i ostali laki zalogaji, zbog kojih su Japanci tako zdravi i dugovečni. Nada se da će i ona dočekati da jednom službeno „progovori” na japanskom.