„То може само луд човек да уради!” – размишљам излазећи из Врта добре наде, што је друго име за београдско зоо-царство на Калемегдану, док ми монографија коју сам добила од Вука Бојовића, тешка три и по килограма вуче раме наниже. Хтела сам да питам још штошта једног од чувенијих директора овдашњих, иако смо три сата претресали његове догодовштине у претходних четврт века, али чему то, кад и оно што смо причали тешко може да се спакује на овом простору.

Када сам лупила оно о „лудом човеку”, нисам постављала дијагнозу некоме ко је некадашњи казамат за животиње међу зидинама претворио у једну од најкултурнијих установа у Србији, а кавезе попунио налик светским, већ мислила о лудо упорном, лудо храбром типу. Или лику, што би се данас рекло. Окупљао је познате људе, учене, необичне, уметнике, новинаре, књижевнике који су у своје књиге убацили његове љубимце. Филмаџије су ту снимале. Сликари и вајари су направили сасвим други амбијент. А странци, рецимо, сад без престанка шкљоцају фотоапаратима зид у Улици Тадеуша Кошћушка где су студенти професора Бранка Миљуша направили збирку мозаика, на тему: животиње. На седам хектара просуо је Бојовић камена и шљунка, довољно да се сагради још једна Кеопсова пирамида.

Више не ради скулптуре

Што тако дебела и тешка монографија о врту, која одваљује руке читаоцу, нисам одолела а да не питам. Вук Бојовић се смеје и каже да је дигао стандард за будуће писце монографија. Неке много мање фирме имају своје књиге на 60 страна, па како да се он брука и напише нешто мало о томе шта је било од почетка његовог мандата до данас. Мада је било материјала за још 300 страница. Да ли то слути на пензионисање?

– Пензија? Ја сам увек спреман за непредвиђене ствари, па то дакле може да буде и пензија. Већ сам се уморио а и којекакав олош ми је огадио овај посао који сам крајње професионално радио 25 година. Сећам се почетака када нам је угинула зебра а пред „Политиком” био постављен контејнер офарбан као зебра наравно, у који су деца убацивала новац да се купи нова у осјечком врту. Назвали смо је Поли, а овде смо већ имали Тику. Они су дали толико потомака да сам снабдео све вртове у Македонији, Босни и околним земљама, а од наших онај у Суботици, Јагодини...

Несумњиво је да животиње попут зебри „успевају” у Београдском зоо-врту, тешко их је избројати јер се стално нешто леже у неком кавезу, али оквирно има их две и по хиљаде, а врста – чак 276, прецизан је Бојовић. С обзиром на то да је директор заправо уметник, вајар, и уз то магистар наука, распитујем се колико је скулптура урадио у међувремену.

– Ниједну – одговара као из топа. – Овде сам дошао баш зато што нисам имао где да радим скулптуре. Изашао сам са факултета и нашао се на улици, без атељеа, изнајмљивао сам неке подруме.

У потрази за сигурнијим послом обрео се у Зоо-врту у коме је стање било катастрофално. У то време сам и први пут срела Вука Бојовића. Била сам међу новинарима који су пратили Живану Олбину, тадашњу председницу Извршног савета, која је дошла да види да ли је бар мало кренуло на боље откако је дошао нови човек. Шетамо тако стазама, он прича нешто Олбини а онда скочи преко ограде код базена са нилским коњима, помази Ниџу, овај разјапи уста а Вук поче да му чешка крајнике. Јооој! Завапи Живана а и ми остали се најежисмо: „Враћај се назад, Вуче!”. Као да је помазио пудлицу, вратио се назад. У „Политици” је сутрадан објављен стварно необичан текст о необичном директору, ни налик на оне у другим новинама и тако је Вук запамтио једног необичног репортера.

Као уметника Вука Бојовића можда многи нису знали, али као директор Зоо-врта несумњиво је постао јавна личност, коју и деца радо слушају, јер уме да заинтересује необичним причама. И у оној већ помињаној тешкој монографији прештампано је много тога, оспоравали су га, кудили, писали о споровима са запосленима склоним старим навикама и дрп-систему, а тек она два легендарна бекства Самија... Било је и несрећних случајева, пада пијаних гостију из суседне кафане, прозивали су га за наводно трговање животињама („толико сам их поклонио локалним вртовима да не знам које бих онда још и шверцовао!”, узвраћа), оптуживали за појаву мутанта и чудовишта којекуда, штрајковао је глађу.

И телефон му завија

Постоји ли нешто што га посленици јавне речи нису питали?

– Већ сам сам себи досадио дајући интервјуе. Много тога сам о себи прочитао, те имам много „бизниса”, мада ми је мука од те речи, што у Црној Гори што овде. Да сам власник пастува на хиподрому, па кафане у којој снимам разговоре са различитим људима, па онда и гласина да је Арт канал мој, а тек 15 станова које поседујем... Да се ови велики бизнисмени смрзну у мојој сенци. Шта да радим? – узвраћа питањем Вук, коме мало-мало па мобилни звони завијајући као прави вук (гле чуда!).

Бојовић је настојао да своју приватност ипак сачува колико је то могуће даље од јавности. Два пута се женио, има четворо деце, два сина и две ћерке.

– Дође нека репортерка из Новог Сада па навалила да пита о мојој породици. Замолим је да не мешамо жабе и бабе, да причамо о врту а она би да чује о мојој деци. Кажем јој у шали да сам сваког пута када сам долазио кући направио по једно. Пошто сам четири пута свраћао, ето... Јао, што је то духовито, смеје се она и на шпици емисије заврши моја изјава: „Кад год сам свратио кући направио сам дете.” Ето свашта.

Вука често „прозивају” због најстаријег сина Луке.

– То се не може више назвати ни прозивањем. То је катастрофа. Сваких неколико месеци пише се о деци познатих, а онда обавезно помену Марка Милошевића, Лилићевог сина, Славнићевог Звездана, Бојовића. Не знам ни где је, нисмо ни у каквом контакту. Моја деца због мене понекад имају проблеме, а када се некоме учини згодно да ме клепи онда мени припише кривицу као оцу...

Ко би очекивао да директор зоолошког врта пише текстове за новине, а онда као искусни ТВ водитељ сними чак 750 једночасовних емисија за Арт телевизију, заправо разговора са људима различитог профила?

– У фебруару ће бити пуних 15 година како су ме позвали на сарадњу, прво у „Арт зоологији” а сада у „Арт боемији” јер снимамо у кафани због спонзора. Успео сам да неке који никада нису давали интервју наговорим да седну пред камеру. Ипак смо ту начели неке велике теме и проблеме, попут оних о трансплантацији органа. Довео сам оне којима су пресадили јетру, срце и бубрег, па анестезиолога, свештенике. Упознао сам тако плејаду паметних људи. Знам да Арт није много гледан, али ми је драго што су тај концепт прихватили и други па је све више таквих саговорника и другде.

Јутарња визита обавезна

Ипак, да се вратимо у врт где Вук све конце држи у својим рукама. Написао је три књиге са причама из зоо-врта, снимио толике емисије, писао приче за новине, али сваког јутра иде у визиту од кавеза до кавеза. Кажу да то треба видети. Зна шта коју животињу мучи, поздравља се са њима, мази их кроз жицу, прошета свим „авенијама, улицама и сокацима” које је као председник самопроглашене комисије именовао. Као начин да се захвали онима који су га подржали, помогли, поменули тамо где је било корисно.

– Булевар Душана Ковачевића је настао међу првима, Борин ћорсокак је посвећен шефу Рибље чорбе јер је опевао многе становнике врта („Радује се бела мечка, Бојовић јој нашао дечка”). Сви који су нам помогли попут Филипа Цептера (купио жирафу) добио је таблу. Мада и Електродистрибуција, Електране и Водовод имају своје табле, помогли су... Касно сам открио да је НАСА сврстала Милутина Миланковића међу десет најумнијих људи на планети, где су још Мендељејев, Њутн, али он овде има своју авенију – подсећа Вук Бојовић.

Примећујем да је Емир Кустурица, пошто је два месеца снимао филм „Андерграунд” у врту, добио авенију која води до управне зграде, где је паркиран и мали електрични аутомобил за директора, назван вукомобил.

Сводећи причу о врту и Вуку крају распитујем се ко је пројектовао све кавезе, језерца, мостиће.

– Ја, тако што попнем мајсторе на скеле, па онда из различитих визура осматрам, шта штрчи склањам. Кажем: „Тамо руши, овде додај”, па опет осматрам. Све одокативно. Највећи комплимент био ми је када сам сређивао слонару, највећу у врту, која је тако легла у амбијент да не одскаче од околине... – хвали се Бојовић оком соколовим.

Не пропушта прилику да каже да са колегама из Европе има добру сарадњу. Директор бечке зоо-баште није дозволио чак да Бојовић плати шпедитера за транспорт поклоњених 17 животиња, од којих 7-8 врста београдски врт никада није имао. Лепо сарађује и са онима из Минхена, Антверпена, Амстердама...

– То је заиста било потпуно лудо. Седимо господин Хелмут Пехланер и ја, причамо о послу и он ме узгред пита шта би још радо видео у нашим кавезима. Мислећи да се човек онако распитује ја почнем да набрајам, мерачим, помињем немогуће. Видим човек укуцава нешто у телефон. Ништа, одседимо још, поздравимо се и он оде у Беч. После месец дана јављају ми да стиже испорука животиња. Све плаћено. Ми чак ни превоз, ни таксе, ништа… – радо се сећа Вук Бојовић.

Помињао ми је још да је Врт сврстан међу сто најбољих фирми у Србији, да је чувени Сами одавно сахрањен у Алеји великана у Врту наравно, па Доријан, керуша Габи…Све то неком другом приликом.

Али нешто морам да поменем. Док смо разговарали Вук је руком спљескао једну муву. Не знам само да ли због тога да покаже да се не разликује од председника Америке, који је недавно исто тако током интервјуа убио муву.

 --------------------------------------------------------------------------------------------------------

Само су га три градоначелника разумела...

Колико је Вук Бојовић политичких гарнитура у Скупштини града „преживео” за протеклих 25 година?

– Петнаест! У свету је место директора зоо-врта престижна титула и не везује се за оне на власти. Ипак, нормално сам сарађивао само са три градоначелника – Бакочевићем, Човићем и сада са Ђиласом. У међувремену су ту били, рецимо Златан Перучић и Милорад Унковић, страхота. И ево дође овде данас Перучић, питам га да ми каже шта се заиста некада догађало, зашто ми нису давали тај Доњи град. Он не уме да ми одговори: „Ма пусти Вуче, не разумеш ти то”. Како бре не разумем? Имам утисак да је неко њему рекао од ондашњих функционера да ме не дирају, али и да ми не дају да се проширим. Што није никакво проширење него враћање на предратне границе врта.

... а три жене нису волеле

– Мене су новинари баш ударали. Једно време је свака прича о врту почињала са „бесправно подигнути киосци”, јер је то тврдила Радмила Хрустановић. Мада ме ни Александра Бановић, некадашња директорка Завода за заштиту споменика, није подносила и ево још пише писма Скупштини града да ми нипошто не дозволе проширење врта на Доњи град, који је био гори од џунгле на Филипинима. И на крају још да поменем и Горицу Мојовић. Те три жене ме баш нису волеле.

Корист од народних хероја

– Ја сам вајар фигуративац, у конкуренцији са другим уметницима тог кова нисам имао шансе јер сам ја радио једну ствар три или шест месеци, а мој колега заврши три дневно. Те једно му је дело „Чежња”, па „Патња”, те „Нада”. Он у међувремену одржи једну у Београду и стотине изложби по мањим местима, које носе бодове за атеље, а ја ниједну и онда одлучим да вајам народне хероје, јер је то бар доносило добре приходе. Направио сам их једно 25-26, Вељка Влаховића испред Математичке гимназије, Саву Ковачевића, па бисту Драгана Ковачевића, било их је у многим градовима оне бивше велике Југославије, не знам колико их је остало до данас ни где су завршиле. Мада ми се десило да у једном граду угледам скулптуру, учини ми се позната, погледам име аутора, кад оно – ја.

Препознају га

Вук Бојовић је као директор Врта добре наде постао познат. Многи га на улици зауставе да му нешто кажу, да се сликају, али је он на то навикао. Највише га, ипак, изнервирају портири.

– Улазим у зграду, на неки састанак. Каже ми чувар: „Здраво Вуче!” Узвратим, а он ми тражи личну карту. Шта ће му кад ме зна, питам га, а он узвраћа да тако треба. Ја се обично окренем и одем, јер се после такви код куће хвале како су дисциплиновали Вука Бојовића, е па да му не приуштим то.

Са гинекологом му је лако

Како си наговорио таквог врхинског стручњака као што је др Душан Станојевић из клинике „Народни фронт” да брине за потомство животиња у Бео зоо-врту?

– Њега годинама нису хтели да из доцента произведу у професора и пријало му је да овде проводи време и помаже нам. Није он једини, ту је ортопед др Марко Бумбаширевић, па др Зоран Кривокапић. Са њима сам лако налазио заједнички језик, са ветеринарима никако.

Рајна Поповић