Још није сасвим познато зашто настаје витилиго, болест која се испољава делимичним или потпуним губитком боје коже. Не боли, не сврби, не перута се као код неких других кожних болести, не ремети рад органа и система, мада може да буде удружена с другим аутоимуним болестима (штитне жлезде, панкреаса, пернициозном анемијом и једном врстом опадања косе). Невоља са витилигом је што су обезбојене површине склоне ширењу и мењају естетски изглед, због чега се већина оболелих осећа као да су обележени.

Беле мрље су обично локализоване на местима где су и највидљивије – на лицу, зглобовима шака, коленима, стопалима. Нарочито су уочљиве лети, јер сви делови коже тамне под дејством сунчевих зрака, осим оних које је захватио процес губитка пигмента. Могу оболети сви узрасти, али је витилиго пре свега дечија болест, будући да га половина оболелих добије пре 20. године. Веома је распрострањен и, зависно од средине, од њега оболева један до два одсто становништва, и то женска популација нешто чешће, сазнајемо од прим. др Александра Адамовића, дерматолога, директора Градског завода за кожне и венеричне болести.

Феноли - могући кривци

Болест почиње појавом белих тачкица које се увећавају и спајају у бела поља. Од првих записа о витилигу пре 3500 година до данас истраживачи трагају за узроком и леком који би у потпуности излечио ове кожне промене. Међутим, упркос многобројним истраживањима, још се не зна прави разлог настанка белих флека и поремећаја функције меланоцита, ћелија које дају пигмент кожи. За сада је познато да ова болест није изазвана микробима, не преноси се на друге, а није ни обавезно наследна (30 одсто оболелих наводи да је у њиховој породици било особа које су га имале).

Витилиго се, у зависности од проширености, одређује као локални, генерални и универзални. Први се најтеже лечи, други је најчешћи (има га 90 одсто оболелих), а трећи је општи који прати највећи губитак пигмента.

Постоји више тумачења узрока и механизма пропадања пигментних ћелија, али ниједно у потпуности не објашњава овај медицински феномен. По неким истраживањима, губитак пигмента је последица великог емоционалног стреса, опекотина од сунца, физичке трауме, или контакта са хемијским средствима. Неурогена теорија, пак, наглашава да хемијска супстанца из нервних завршетака код оболелих уништава пигментне ћелије или зауставља производњу меланина. Аутоимуна теорија истиче да једна врста антитела (ИгГ) разграђује меланоците, односно да је витилиго последица аутоимуних процеса. 

У могуће узроке убраја се и оксидативни стрес, објашњава др Адамовић, јер је на меланоцитима белих поља установљен недостатак антиоксидативних ензима и оштећење ових ћелија. Утврђено је такође да су у организму оболелих смањене концентрације антиоксиданса, пре свега убиквинола и витамина Е. Од спољашњих изазивача највише се сумња у феноле, хемијске материје које су стално присутне у нашем окружењу јер се налазе у боји за косу, парфемима, пластици, бојама за зидове...

Терапију бира и пацијент

Како га лечити? У ретким случајевима је излечење спонтано, али код највећег броја болесника мора се упорно лечити. Избор терапије зависи од површине обезбојене коже, напредовања болести и старости болесника, као и од доступности појединих терапија. Обнова пигмента се може постићи фототерапијом, кортикостероидима, имуномодулаторима, чак и трансплантацијом коже. Лечење витилига заједнички одређују и пацијент и лекар, због могућих нежељених ефеката појединих метода лечења, наглашава др Адамовић.

Примењују се две врсте фототерапија. Такозвана ПУВА терапија фотохемијски учинак постиже заједничким деловањем фотосензибилизатора псоралена (лек који појачава осетљивост коже) и ултравиолетних А зрака. Овај метод подстиче процес стварања пигментних ћелија и смањује њихова антигена својства. Користи се под сталним надзором лекара, јер може да има и нежељена дејства.

Од нашег саговорника такође сазнајемо да се последњих година због штетног деловања псоралена ПУВА терапија избегава и све више примењује терапија ултравиолетним Б зрацима дужине 311 нанометара.Ова таласна дужина носи енергију која може да изврши сеобу пигментних ћелија, стимулише њихов раст и деобу. На почетку лечења терапија траје двадесет секунди, а после се продужава на неколико минута. Спроводи се три пута недељно, а траје од шест месеци до годину дана, понекад и дуже. Уколико не дође до почетне обнове пигмента у прва три месеца, сматра се да ова фототерапија није делотворна и лечење се прекида.

Доктор Адамовић напомиње да је од помоћи и кубански лек „мелагенин плус“, 50- процентни раствор плаценте у алкохолу са додатком калцијум хлорида. Ефекат ове терапије постиже се после три месеца премазивањем белих површина мелагенином, а затим се примењује ултравиолетна Б фототерапија. Овим лечењем пигмент се обнавља код 90 одсто оболелих. Искуство је такође показало да и алфа-липопротеин помаже деобу меланоцита и стимулише производњу меланина. Користе се и имуномодулатори, нова група лекова.

Лечење или „камуфлажа“

Оболели од витилига лечење често допуњују и витаминском терапијом, пре свега бета-каротеном (дериват витамина А), витамином Б₁₂, фолном киселином, дериватом Д₃ витамина – (калципотриол). Неки истраживачи саветују и узимање високих доза магнезијума, цинка и бакра који делују као антиоксиданси.

Када ништа од наведеног не помогне, може се покушати и пресађивање пигментних ћелија меланоцита на сићушним деловима коже, узетих са здравих делова или култивисаних у епрувети. Услов за трансплантацију је да болест није захватила површину већу од 200 квадратних центиметара, и да се обезбојене површине нису увећавале две године. Пресађивање пигментних ћелија, међутим, није увек успешно, зато што нису отклоњени механизми који су изазвали пропадање меланоцита. Код болесника са изразито раширеним витилигом, када су му преостале само мале површине нормално пребојене коже, предузима се депигментација, односно хемијско или ласерско уклањање преосталог пигмента. Код неких је могуће применити микропигментацију, односно тетовирање бојама које одговарају тену коже.

Понекад и не треба предузимати лечење, наглашава наш саговорник. Довољно је набавити козметичка средства која се користе за камуфлажу витилига. То су препарати којима се депигментирани делови у потпуности прекривају и који могу остати на кожи и 24 сата, а могу се користити на плажи и у води.

--------------------------------------------------

На сунце са заштитом

Кожа без заштите меланина осетљивија је на штетно дејство сунчевих зрака, будући да кожни пигмент апсорбује или рефлектује 90 одсто сунчевог зрачења. Површине без пигмента су подложне опекотинама које могу да изазову даље ширење белих мрља, а тамњење околне коже погоршава естетски утисак. Уколико оболели од витилига није на фототерапији, дозвољено је умерено излагање сунцу уз примену препарата с високим заштитним фактором, најмање 30. Препарате је потребно користити више пута током дана, после купања, пливања или вежбања.Особе склоне витилигу апсолутно треба да избегавају и најмање повреде и иритацију коже гардеробом или накитом.

Вера Бошковић