Toplinu porodičnog doma ništa ne može da zameni, ali Marko, Aleksandar, Maja, Milan, Jelena, Miki... ipak nisu prepušteni ulici. U Domu za decu bez roditeljskog staranja u Kragujevcu našli su svoj siguran svet u kojem odrastaju okruženi ljubavlju, baš kao njihovi vršnjaci koji pored sebe imaju mamu i tatu.

– Neka deca su ovde stigla zato što nemaju jednog ili oba roditelja ili su u pitanju nepotpuna starateljstva, neka su došla zbog loše materijalne situacije u porodici, nekima su se otac i majka razveli ili su alkoholičari, a ima i težih slučajeva. Ovde budu smešteni privremeno, na mesec, dva ili tri, a ostanu mnogo duže, zato što nemaju kuda – objašnjava Snežana Petković, vaspitač i savetnik za osamostaljivanje mladih, dok se oko nje neprestano vrzma nekoliko štićenika, zapitkujući je te ovo, te ono, što je očigledan dokaz da je uspela da stvori prisnost kao da su njena deca.

Gabrijelina priča

Snežana i njene kolege na razne načine ovu decu pokušavaju da motivišu i da im podignu moral. U tome im upravnik Milenko Čalija pruža beskrajnu podršku.

– Kao sva druga deca, i ova imaju pravo na srećno detinjstvo. Mi se trudimo da ni za šta ne budu uskraćena, da im stvorimo utisak kao da su sa najrođenijima. Nedavno je kod nas boravila mala Gabrijela. Čas me je zvala upravniče, čas deda, čas čiko, kako joj padne na pamet. Vidim jedared, nešto se snuždila, pa je pitam šta je muči, a ona kaže: „Znaš, ostalu decu roditelji dovoze kolima u školu, a ja idem peške.” Ništa se ne sekiraj, kažem, nećeš ni ti više da ideš peške, ja ću da te vozim. Naravno, ispunio sam obećanje, i njenoj radosti nije bilo kraja – ispričao nam je upravnik. 

Kad je stupio na ovu funkciju, Milenko je insistirao: rad, rad i samo rad. Znao je, ako nešto očekuje od drugih, mora i sam da da primer. Tako su zajedno uredili prostor oko Doma, ispred posadili cveće i nekoliko stabala voćaka, napravili plastenik i u njemu gaje paradajz, krastavac i crni luk, na poklon su dobili pet ovaca, pa ih napasaju na obližnjim livadama, imaju  i košnice sa pčelama, a brinu se i o kuci Doni... Milenko i Snežana nam sve to pokazuju u pratnji svojih štićenika.

Mali umetnici

Podrazumeva se – osnovno je da deca idu u školu, da stiču higijenske navike, da se uče odgovornosti i da se igraju, ali uvek ima vremena i za druge aktivnosti. Od svih zanimacija, čini se da je deci ipak nadraže mesto za razonodu radionica za keramiku.

– Ko god ima potrebu i želju može u svako doba da dođe tu i da pusti mašti na volju. Neko dete se zainteresuje više, neko manje, mi ih ne forsiramo. Ima i onih koji ne bi izlazili iz radionice. Jedan dečak pravi izvanredne predmete od terakote i bićemo veoma ponosni na njega ako jednoga dana postane poznati vajar. Ponekad sa decom izađemo u gradski park, ponesemo sto, glinu i tamo izlivamo keramiku, bojimo, sušimo... Tada nam se redovno pridruže i mališani iz grada. Uživanje je gledati ih.

Povremeno organizujemo i izložbe, pa i prodamo nešto od tih predmeta. Zarađeni novac posle ulažemo u novi materijal, a ako preostane, od toga platimo gorivo kad negde pođemo – ističu naši sagovornici. Maca, kuca, ježića, cipelica, svećnjaka i raznih drugih suvenira koje su njihovi pitomci besprekorno napravili i poređali na police zaista se niko ne bi postideo!    

Tokom letnjeg raspusta ovo je, kažu, najaktivnija ustanova u gradu, jer svi vole da se druže. Rado pozivaju goste, ali i uzvraćaju posete.

– Nama je u interesu socijalizacija naše dece. Vodimo ih na skijanje, na more, a kad se ukaže prilika, idemo i u inostranstvo. Naši mališani nemaju „domski sindrom“. Dođu uplašeni, ali brzo se oslobode. Komunikativni su, ne skrivaju pogled! Ovde su nestašni, a kad smo u gostima mnogo su dobri. Redovno čujemo pohvale: „Baš su vam vaspitana deca.” Mi tad rastemo kao kvasac. To je naš uspeh!