Топлину породичног дома ништа не може да замени, али Марко, Александар, Маја, Милан, Јелена, Мики... ипак нису препуштени улици. У Дому за децу без родитељског старања у Крагујевцу нашли су свој сигуран свет у којем одрастају окружени љубављу, баш као њихови вршњаци који поред себе имају маму и тату.

– Нека деца су овде стигла зато што немају једног или оба родитеља или су у питању непотпуна старатељства, нека су дошла због лоше материјалне ситуације у породици, некима су се отац и мајка развели или су алкохоличари, а има и тежих случајева. Овде буду смештени привремено, на месец, два или три, а остану много дуже, зато што немају куда – објашњава Снежана Петковић, васпитач и саветник за осамостаљивање младих, док се око ње непрестано врзма неколико штићеника, запиткујући је те ово, те оно, што је очигледан доказ да је успела да створи присност као да су њена деца.

Габријелина прича

Снежана и њене колеге на разне начине ову децу покушавају да мотивишу и да им подигну морал. У томе им управник Миленко Чалија пружа бескрајну подршку.

– Као сва друга деца, и ова имају право на срећно детињство. Ми се трудимо да ни за шта не буду ускраћена, да им створимо утисак као да су са најрођенијима. Недавно је код нас боравила мала Габријела. Час ме је звала управниче, час деда, час чико, како јој падне на памет. Видим једаред, нешто се снуждила, па је питам шта је мучи, а она каже: „Знаш, осталу децу родитељи довозе колима у школу, а ја идем пешке.” Ништа се не секирај, кажем, нећеш ни ти више да идеш пешке, ја ћу да те возим. Наравно, испунио сам обећање, и њеној радости није било краја – испричао нам је управник. 

Кад је ступио на ову функцију, Миленко је инсистирао: рад, рад и само рад. Знао је, ако нешто очекује од других, мора и сам да да пример. Тако су заједно уредили простор око Дома, испред посадили цвеће и неколико стабала воћака, направили пластеник и у њему гаје парадајз, краставац и црни лук, на поклон су добили пет оваца, па их напасају на оближњим ливадама, имају  и кошнице са пчелама, а брину се и о куци Дони... Миленко и Снежана нам све то показују у пратњи својих штићеника.

Мали уметници

Подразумева се – основно је да деца иду у школу, да стичу хигијенске навике, да се уче одговорности и да се играју, али увек има времена и за друге активности. Од свих занимација, чини се да је деци ипак надраже место за разоноду радионица за керамику.

– Ко год има потребу и жељу може у свако доба да дође ту и да пусти машти на вољу. Неко дете се заинтересује више, неко мање, ми их не форсирамо. Има и оних који не би излазили из радионице. Један дечак прави изванредне предмете од теракоте и бићемо веома поносни на њега ако једнога дана постане познати вајар. Понекад са децом изађемо у градски парк, понесемо сто, глину и тамо изливамо керамику, бојимо, сушимо... Тада нам се редовно придруже и малишани из града. Уживање је гледати их.

Повремено организујемо и изложбе, па и продамо нешто од тих предмета. Зарађени новац после улажемо у нови материјал, а ако преостане, од тога платимо гориво кад негде пођемо – истичу наши саговорници. Маца, куца, јежића, ципелица, свећњака и разних других сувенира које су њихови питомци беспрекорно направили и поређали на полице заиста се нико не би постидео!    

Током летњег распуста ово је, кажу, најактивнија установа у граду, јер сви воле да се друже. Радо позивају госте, али и узвраћају посете.

– Нама је у интересу социјализација наше деце. Водимо их на скијање, на море, а кад се укаже прилика, идемо и у иностранство. Наши малишани немају „домски синдром“. Дођу уплашени, али брзо се ослободе. Комуникативни су, не скривају поглед! Овде су несташни, а кад смо у гостима много су добри. Редовно чујемо похвале: „Баш су вам васпитана деца.” Ми тад растемо као квасац. То је наш успех!