Наши стари градили су куће за породицу, данас би рекли „да буду у функциjи“. Кућа је требало да одоли климатским изазовима: дебела брвна између којих је нит са заштитном изолацијом и набој од сламе и глине били су добра заштита од хладноће. Кров на „четири воде“, са широким стрехама, штитио је темељ, брвна и ћерпич од кише и одолевао ветру боље него да је на „две воде“, какви су данас у моди. Стрехе су штитиле брвна од влаге и брзог труљења, али их нису могле сачувати од жижака и мољаца који су најсувље и најтврђе дрво претварали у фини прах. Ипак, данас ћемо наћи куће старе по два века чија брвна инсекат није ни пипнуо.

– Пре 22 године, стручњаци САНУ су проучавали старе куће у Сиринићкој жупи на Космету. Био сам у тој екипи и чудили смо се тим брвнима, старим а жутим као восак. Објаснили су нам да ваља знати кад букву посећи да би брвна била дуговечна. У другој половини децембра и првој половини јануара вегетација у дрвету сасвим замире, а тада оборено дрво даје трајна брвна. То знају и сељаци у Шумадији који стружу храстова брвна – каже наш саговорник.

Бошко Петровић је, годинама, пројектовао куће по угледу на нешколоване старе неимаре, и то тако да буду наменски прилагођене, дуговечне и дуго лепе. У чему је удобност, лепота и општа предност старих српских кућа? Закриљена воћњаком или шеваром, са неколико зградица у дворишту, таква кућа је заштитник и домаћинов савезник против свих хирова невремена. Народно градитељство се прилагођавало климатским условима, а они су веома различити на различитим географским ширинама и дужинама. Посебан, пак, задатак истраживача је да кажу више о месту такве куће у човековом духовном и културном развоју. Јер, кућа није само место за „склањање главе“ од врућине, хладноће и звери – кућа је простор у којем се рађа човеково виђење света у који је „случајношћу бачен“, како песник рече.

Од шездесетих година прошлога века, рећи ће Бошко, мангупи су од архитектуре направили робу. Цртали су типске пројекте и продавали, док је он лебдео над сваком својом кућом, трудећи се да „свака личи на свог власника“ и да се ниједном не понови. При томе цитира Радомира Станића, ранијег директора Завода за заштиту споменика културе: „Кућа је наша велика суштина. Чувајмо је да бисмо сачували истину о себи”.

– Нашем сељаку данашње архитекте нуде пројекте који нису у складу са поднебљем нити са сељаковим потребама. Стара моравска или косовска кућа није се могла замислити без трема, а сад трем замењују балконом. То је драстичан пример несагласности, јер сељак је на трему проводио од априла до октобра, ту обедовао, често и коначио; ретко ће, сад, изаћи на балкон са гостом да поседе и почасте се. Приземна кућа без олука, али са метар и по стрехом и тремом потпуно задовољава потребе нашег простора. Видите, ја живим у таквој кући. Моји гости су приметили да је у мојој кући некако топло, а топлина је постигнута пројектом, материјалом и градњом – проводи нас кроз свој дом у Горњем Милановцу, у Таковској улици.

Бошко Петровић стално истиче да свако поднебље, сваки карактеристичан пејзаж, тражи свог градитеља. Природа је то одредила, чак понудила и материјал за градњу, и сваки градитељски „уљез” узнемирава околину. Не може каменој кући са приморја (где је камена у изобиљу) бити логично место у Војводини, нити би војвођанска кућа од набоја „легла“ у црногорски крш.

– Пре четврт века, један пријатељ ме је довео у село Бановце да видим велику, стару брвнару коју је купио на Пештеру и преселио у равницу. Очекивао је да се одушевим, рачунајући на моју љубав према неимарском наслеђу. А та, заиста, лепа пештерска кућа је деловала посрамљено усред сремског кукурузишта. Комплетан кичерски подухват! И није трагично што је тако урадио, трагично је што мисли да је урадио добро.

Доследан свом схватању „топлог дома“, Петровић је деценијама пројектовао куће по угледу на народне неимаре. Сељацима, викендашима и другима. Никле су „Бошкове куће“ у Гроцкој, Ваљеву, на Иришком венцу, Тари, Власини, Бановом брду, много кућа око Љига, Тополе и Горњег Милановца. Подршка за градњу према намени и поднебљу дошла је са више страна; многи су оценили да Петровићево дело није само стручни, већ и културни и патриотски чин. Из пројеката и природног амбијента, Бошкове куће су се преселиле на фотографије великог формата које су показане на изложбама у Београду, Зајечару, Чачку, Нишу, Крушевцу, Ваљеву. Доспеле су и на Интернационални салон архитектуре у Милану. Данас су у Музеју науке и технике, који је при САНУ.

Петровић је пројектовао више од двеста разних грађевина, од чега око стотину кућа. За три месеца ће ући у деведесету, а још не оставља оловку и лењир. Управо је, ових дана, завршио пројекат манастирског конака за калуђерице на Голији.

Бошко Ломовић

------------------------------

Брвнара и хотел

У разговору са једним новинаром са којим се задесио крај цркве брвнаре у Такову, оне у којој је Милош причестио устанике, Петровић је рекао: „Видите, ова црква је стара више од 200 година, а у бољем је стању него хотел у Горњем Милановцу, од којег је десетоструко старија”. Петровић је, у време планирања градње хотела, био против дизања те једанаестоспратнице.

---------------------------------

Предлог за Коридор 10

Кад је зачета идеја о европском Коридору 10 кроз нашу земљу, Бошко Петровић је предлагао да туристички, угоститељски и други објекти дуж аутопута кроз Војводину буду грађени у традиционалном панонском стилу, да буду покривени трском или сламом. Кроз Шумадију би били у духу шумадијске куће, па даље, у стилу источносрбијанске и моравске градитељске традиције. На жалост –

није било ушију да то чују.