Još pre dve godine pročula se priča o Slovencu koji negde, na nekom od uvačkih jezera, gradi etnoselo. Na kojem od tri jezera i gde tačno, niko nije pouzdano znao. Puka priča, mislila sam i – prevarila se. Jer, malo iznad Kokinog broda, u selu Vraneš zaista se pravi etnoselo, a gradi ga, baš kao što se i pričalo –  Slovenac Leon Srnec. Zašto baš tamo, ne može čovek da se ne zapita dok prolazi putem za Priboj, stisnutim između brda. Priroda jeste lepa, ali ništa posebno. Isto važi i kad se krene makadamom, uzbrdo, ka selu. Zaobljene glavice brda i livade ispresecane kamenjem deluju prilično jednolično sve dok se ne iziđe na zaravan na kojem je etnoselo. I tek onda postaje jasno zašto je jedan čovek iz Celja odlučio da svoju sudbinu veže za ovaj kraj. Sa te zaravni se pruža, malo je reći, čaroban pogled na Uvačko jezero i planine oko njega. I upravo taj pogled objašnjava zašto jedan poslovan čovek, vlasnik firme, ima snage i volje da, pored svih obaveza, svakog ponedeljka ili utorka kreće kolima na jug Srbije i u petak se vraća kući. Imajući u vidu preko 700 kilometara vožnje u jednom pravcu, nekoliko graničnih prelaza i ne baš najbolje puteve, ta njegova putovanja predstavljaju pravi podvig. Ali, šta bi se drugo i moglo očekivati od čoveka koji se zove Leon (u prevodu s latinskog, lav). Mada nisam zagovornik teorije da ime dato na rođenju određuje karakter čoveka niti pridajem mnogo pažnje horoskopskim znacima, u Leonovom slučaju to kao da nije bez značaja. Za ljude rođene u znaku Bika važi da su uporni i istrajni u svojim naumima, a za one u znaku Lava da su hrabri. A Leon je baš takav.

Kako je, uopšte, došao na tu ideju i odakle u kraju skrajnutom od svih puteva.

Sve sa Zlatara

Radeći u „Aeru” u Celju, Leon je od 1988. godine svake nedelje dolazio u Srbiju. Kad se Jugoslavija raspala, za njega se ništa nije promenilo, samo je sada počeo da dolazi zbog sopstvenih poslova. Upoznao je mnogo ljudi, među njima i Mirjanu Zeković i njenu porodicu. Poznanstvo se razvilo u prijateljstvo, a onda je usledio poziv da vikend provede u Vranešu.

– Kad sam prvi put, januara 2007. godine, ugledao ovu panoramu i jezero u daljini, kao da mi je munja projurila kroz glavu i istog trena sam odlučio da i ja ovde napravim vikendicu. Međutim, brzo sam se predomislio i, u hodu, temelji su uveliko kopani, odlučio da podignem velnes centar. Porodica me je u potpunosti podržala jer je vezuju prijateljska osećanja prema Srbiji – kaže naš domaćin.

Međutim, nije samo priroda to šti ga je očaralo.

Ovdašnji ljudi su divni, počev od onih koji rade kod njega, tvrdi Leon, pa do komšija i onih sa kojima se druži ili službeno sreće u Novoj Varoši. Posao shvataju ozbiljno, pouzdani su, vredni, puni ideja. Zahvaljujući tome,  objašnjava, imao je sreće sa majstorima, projektantima pa i opštinarima. Nije bilo gubljenja vremena pred šalterima, šetanja u krug, kucanja na mnoga vrata. Sve je, za naše prilike,  teklo neverovatno lako. Verovatno zato, razmišlja Leon,

što su ljudi iz ovog pasivnog kraja, ali i iz Varoši, shvatili da je njegovo etnoselo i njihova šansa.

Projekat je radio biro iz Prijepolja, svi koji učestvuju u izgradnji su iz tog kraja, kao i drvena građa i kamen, nameštaj, ručno tkani prekrivači, zavese, šustikle. Jedini izuzetak su radovi slikarke Jelene Milošević iz Beograda koji celom selu daju jedan poseban, prepoznatljiv pečat i notu neke nesvakidašnje razdraganosti.

I sve što se bude jelo i pilo biće odavde, spremljeno na tradicionalan način. Zaposleni će se naći među komšijama, Varošanima.

Lepotu treba deliti

Da li su Leonova očekivanja možda ipak preterana? Uveren je da nisu. U međuvremenu je planirao da selo proširi, možda otpočne i novo. Mogućnosti su velike i misli da mu sve ide na ruku: čist vazduh, idealna nadmorska visina, zdrava hrana, izuzetne mogućnosti za lov i ribolov, šetnju, posmatranje beloglavih supova, rafting na Limu, blizina manastira... Na sva sumnjičenja prijatelja, tamo kod kuće, odmahuje rukom. Uveren je da će dovesti Evropu na Zlatar i da će mu se investicija od milion evra isplatiti. Prve goste očekuje početkom avgusta, ali i da će mu „krivac“ za ovaj projekat Mirjana Zeković pomoći, tim pre što je, vodeći sopstvenu marketinšku agenciju, „duboko“ u poslu. Zajedno imaju velike planove. Pored ostalog, da im gosti iz belog sveta sa beogradskog aerodroma stižu helikopterom. Računaju i na saradnju sa Centrom za rehabilitaciju od kardiovaskularnih oboljenja i bolesti srca na Zlataru. Nadaju se i da neće izneveriti očekivanja ljudi iz kraja. To je jedini način da im uzvrate za svu pomoć i prijateljstvo.