Лечени, никад излечени

Ни једна слава, свадба, рођендан или журка не прођу без наздрављања и алкохола, а добар повод да се „залије” свакако су и новогодишњи празници. Људи се тако лако опусте, развеселе. Неки у чашици „утапају тугу”, ред је гуцнути и за душу покојника и тако се повод увек нађе. Да разлог „за једну и још једну, и још једну – па куд пукло да пукло” увек постоји, тврдио је и песник Мика Антић говорећи да „једни пију зато што имају разлог, други зато што га немају”. И све то не би било ништа страшно да се некима не „отвори дизна”, па им то после пређе у навику. Оно што, у ствари, тада свима највише мањка јесте мотивација да се отргну из канџи тог страшног порока.

– Један од основних проблема алкохолизма је то што смо превише толерантни према онима који пију, јер живимо у таквој културној средини где је алкохол део свих обичаја, обреда и славља. Најчешће сви умањују проблем са алкохолом и потребно је да прође доста времена да околина (породица, пријатељи, колеге с посла) примети да неко у њеном окружењу прекомерно пије. И сами алкохоличари то не желе да признају, а на лечење пристају тек када им супружник припрети разводом, нађу се пред отказом у фирми, дођу у сукоб са законом или се уплаше за живот због здравствених проблема. Добровољно никад – истиче проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психоаналитички психотерапеут, начелник Дневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.

Суочавање са проблемом

Одвикавање од алкохола, као и стварање те лоше навике, поступак је који траје.

– Прва фаза, када пацијент мора да се „отрезни”,јесте улазак у апстиненцију, односно детоксикацију. Током те две недеље, до месец дана врло често се јавља и апстиненциони синдром, који код неких има врло компликовану клиничку слику пределиријума и делиријума (почињу да халуцинирају и да им се привиђају бели мишеви и неке застрашујуће слике), али уз одређену поливитаминску и инфузиону терапију и средства за смирење, организам пацијента се доводи у стање смиреног, тако да већина њих, док се налазе на интензивном лечењу, прихвати да треба да настави да живи без алкохола – објашњава др Наташа Милошевић, психијатар (на едукацији из групне психотерапије) и део тимаДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.

По отпусту са затвореног одељења, када је телесно и психолошки већ довољно стабилан, пацијент наредна два-три месеца лечење наставља у Дневној болници, где три пута недељно, учествујући у групним терапијама, стиче увид у свој проблем и ради на повећању мотивације.

– Још док су на затвореном одељењу они имају довољно времена да се преиспитају колико су заправо нашкодили себи и својој породици због алкохолизма. Међутим, тек кад размене искуства са онима које муче исте муке, постепено стичу увид због чега су овде и почињу да прихватају да су алкохоличари. Тада се први пут суочавају са тим да је алкохолизам болест. У томе им помаже и књига „Алкохолизам од прве, до последње чаше”, коју је написао др Зоран Станковић, која је код нас обавезна литература. Ту књигу морају добро да простудирају и након тога обавезни су да полажу тест знања, да бисмо видели да ли заиста постоји мотивација да себи помогну – наглашава Марина Димитријевић, дипломирани социјални радник, специјалиста рехабилитације и социотерапије, такође утимуДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА

Фаза меденог месеца

Пошто у току друге фазе нису више под сталним надзором лекара, већ им је практично све „на извол’те”, постоји опасност да сав дотадашњи труд падне у воду. То се, наравно, не препушта само њиховој савести.

– Свим пацијентима (осим ако постоје неке здравствене контраиндикације, што је ретко) који су мотивисани, никако под присилом, укључује се лек „есперал”. Ако особа преко тог лека има жудњу и узме алкохол, наступиће врло непријатне реакције, о чему су пацијенти информисани. Од самог почетка, као подршка и сарадници, по правилу укључени су и чланови породице (супружник, родитељ, дете) или неке друге блиске особе (пријатељи, колеге), пред којима се тај лек пије. Када успешно прођу ту другу фазу у Дневној болници, практично могу да се врате у породицу и на посао. Сви су углавном срећни и уверени да су завршили лечење, па зато ту фазу зовемо „фаза меденог месеца” – каже начелница и подсећа да циљ лечења у Дневној болници није само успостављање апстиненције, што је услов за лечење.

– Врло је битно да пацијенти коренито промене дотадашњи начин живота и почну здраво да се хране, да упражњавају рекреацију, да се посвете породици, да боље организују слободно време... Уколико наставе по старом и не створе простор за трезвен живот, то неминовно води ка рецидиву – упозорава.

Због тога овај стручни тим, кроз дружење и терапију у Клубу лечених алкохоличара, настоји да се њиховим пацијентима допадне да наставе даље без алкохола.

– Када им кажемо да је неопходно да, сваког понедељка, најмање још две године морају да долазе у клуб, да би се све те промене укорениле и да би се оштећења санирала, већина њих има отпор. Али, већ после првог сусрета промене мишљење и наставе да долазе још дуго, неки чак деветнаест година, јер им то доприноси одржавању апстиненције – каже др Наташа Милошевић. – Не треба заборавити да су они лечени, не и излечени, и више никада не смеју да окусе ни кап алкохола! То је правило, јер они не знају да стану после прве чашице. Имамо, на пример, неколико њих који су удовци и живе сами, па, како кажу, дођу у клуб да „напуне батерије”. Е, зато је та подршка врло важна.

Сасвим је разумљиво што су њиховим пацијентима контакти у клубу пријатни.

– Приликом сваког сусрета прво ћаскамо уз кафу, а онда прелазимо на тематски рад посвећен социјалној и породичној рехабилитацији, имамо и дан за едукацију, здравствено просвећивање, понекад заједно идемо у позориште, на излет, крстарење реком... и кроз све те активности видимо како се они понашају у свакодневном животу. Ево, сваке године уз сок и закуску коју припреме чланови њихове породицеславимо и Нову годину. Засвира се и запева, у поноћ се обавезно заоре и стихови „Шампањ ћемо отворити...” и баш буде весело. Један од њих и своју славу слави без алкохола. На ту идеју подстакао га је брачни пар који му, иначе, долази у госте. Размишљао је, ако они не дозвољавају да се у њиховој кући пуши, зашто ја не бих забранио да се конзумира алкохол. Тада је, каже, видео ко су му прави пријатељи – закључује социолог Марина Димитријевић.

----------------------------------------------------------------------- 

Једно пиво довољно

Алкохолизам не бира професију. Свако може да постане алкохоличар, од радника, до академика. Само је ствар личности. Светска здравствена организација је направила препоруке које су безбедне количине које човек може да попије, а да не превагне у ову болест зависности. Дозвољена доза за мушкарце је пет децилитара пива, два децилитра вина или 0,5 децилитара жестоког пића, док је за жене, пошто имају спорији метаболизам, упола мање, и под условом да се не конзумира свакодневно. Све преко тога може да створи ризик

------------------------------------------------------------------ 

Врсте алкохолизма

Свако има одређени тренутак инспирације за опијање:

– Дневно опијање – пије на послу, јер тамо може да се сакрије, а код куће се по подне трезни и глуми апстинента;

– Вечерње опијање – не пије на послу из страха од последица, али пије код куће или у вечерњим изласцима и посетама;

– Викенд опијање – пије искључиво петком увече и суботом, трезни се недељом и спрема за радну недељу

– Опијање у време добијања плате – опија се оног дана када се дели плата, понекад и неколико дана после исплате, док има новца. Осталим данима не пије и неупућене уверава да може да не пије и да није алкохоличар

– Опијање у посебним обичајним приликама – опија се искључиво на славама, верским светковинама, прославама (свадбе, испраћаји у војску, дочек Нове године, при сахранама...) чиме се прекомерно пијење може дуго прикривати

– Менаџерско опијање – опија се приликом закључивања важних послова са пословним партнерима и тиме правда свако поновљено опијање