Самоћа није ни срамота, ни кривица, ни грех и не треба се због тога осећати лоше. Али, где упознати сродну душу у двадесет првом веку, када се ствари дешавају брзо и инстант, а људи постају све отуђенији?

– Свуда у свету је нормално да онај ко у једном периоду свога живота нема могућности да некога упозна помоћ потражи у брачној агенцији. Јапан, као најјача индустријска земља, карактеристичан је по веома дугој традицији и у тим делатностима. Пошто су они по цео дан посвећени послу, таква удружења оснивају у оквиру фабрика. Иако и код нас постоји потреба за посредовањем такве врсте, људи те институције заобилазе у широком луку све док не изгубе сваку наду да ће некога срести. Тек пошто исцрпе све могућности савремене компјутерске технологије за урбано склапање познанстава, као што су СМС или Фејсбук и друге интернет комуникације без провере, па се разочарају, јер се многи тамо најчешће лажно представљају, на крају се за помоћ обрате и некој брачној агенцији – закључује Љиљана Лепшановић, социолог у „Фортуни”, најстаријем удружењу за брачно посредовање у Србији основаном још 1982. године.

Из земље и иностранства

Одговор за такву уздржаност треба тражити у предрасудама.

– Кад човека заболи зуб, иде код стоматолога, кад треба да поправи ципеле, иде код обућара, али није иста логика и кад је принуђен да потражи помоћ за било које питање емотивне природе. Поготово кад треба да оде у брачну агенцију. Људи почну да се преиспитују шта то са њима није у реду, да ли то значи да су неспособни. Иако многи остваре успешне везе, па и брак, већина крије како су се упознали. Зато је ово једини посао за који, кад га урадиш успешно, не смеш да се хвалиш – истиче Нада Јовичић, психолог у поменутој агенцији, и додаје да су она и њена колегиница Љиљана, током дугогодишњег стажа, само два пута биле позване да присуствују свадбеном весељу клијената: први пут кад су извесни Зоран и Зорица организовали веридбу и свадбу у Удружењу, а други пут у београдском ресторану на венчању једног господина из Србије који дуго живи у Канади и који је по сваку цену желео да се ожени нашом девојком, а оне су „кумовале” том познанству.

Чињеница је, каже наша саговорница, да има оних који су заиста затворени и стидљиви и теже склапају познанства, па можда отуда и предрасуде да овде долазе само „смотани”. Међутим, „Фортуна” је сервис за здраве, праве и брачно слободне особе. То је услов за све. Мада је већина старија од тридесет година, у данашње време све више је и оних који због презаузетости, у јурњави за каријером, не стижу да се позабаве својим емотивним животом. То је случај са млађом генерацијом– упозорава социолог и подсећа да су више од трећине становништва у свету брачно слободни људи. Ко се реши да направи тај први корак, пола посла је завршио за себе. Све даље је питање среће, само човек треба да се отвори, да буде спреман за ту срећу.

– Ми немамо чаробни штапић, ни моћ предвиђања догађаја. Наша улога је само да им омогућимо да се сретну, и то на начин врло близак спонтаном, а на њима је да развијају тај однос, ако желе. Нико није у обавези да настави да се виђа, уколико му се онај други не допада. Зато свако ново познанство треба схватити као ново богатство, без обзира на то да ли ће се изродити у љубав, пријатељство или ништа од тога – наглашавају у агенцији за брачно посредовање.

Има оних који се заиста већ на првом сусрету препознају, а постоје и такви који не прихватају никога, због чега чланарина која се уплати при склапању уговора важи највише за петнаест понуда.

–Људи који са таквим ставом крену немају ни шансе да неког упознају. То су најчешће несигурне особе, које због неког ранијег лошег искуства постављају зид око себе, па неће да признају да, у ствари, хоће да остану саме. Али, постоји још један, нимало занемарљив разлог том бесконачном одбијању. Због превеликих, медијски наметнутих очекивања какви односи треба да нам буду, како треба да изгледамо, па и какав треба да је човек нашег живота, све више њих долази са идеализованом сликом особе коју жели да упозна. Онда из разговора од пет минута схвате да то није тај. Како су тако брзо успели то да процене? Зашто у старту човеку ускраћују шансу да се покаже у правом светлу? Свако има право да буде збуњен на првом сусрету, јер то, ипак, није природан начин упознавања – указује психолог Нада Јовичић.

Иако се мора признати да то није најсрећније решење, агенција за брачно посредовање ипак је један од начина да се усамљени сретну, а познанства се могу остварити преко упитника и путем дружења на једнодневним излетима или забавама у неком од београдских ресторана.

Сваки нови члан, пре свега, треба јасно и искрено да попуни образац и приложи фотографију. Пре учлањења стручни тим са њим обави и опсежан разговор, а након тога му предлаже упознавање са одговарајућом особом. Тај живи контакт, у којем су људи из агенције филтер да не дође до преваре, незаменљив је.

Поред „Фортуне”, сличне услове и начин рада имала је и словеначка експозитура „Беожива”, која је постојала до пре петнаестак година, а како тврди менаџмент агенције „Про лајф”, тих принципа се и они држе, и после једногодишњег искуства кажу да су веома задовољни постигнутим резултатима.

У последњих десетак година, на овим просторима преко ноћи се отварају и затварају разноразне агенције тог типа. Многи мисле да ће тако на брз и лак начин доћи до пара. Није лако утврдити ко је поуздан, а ко није и ко какве намере, у суштини, има.

Да би биле у корак са временом, али и да би се избориле са нелојалном конкуренцијом, агенције које брину о свом угледу размишљају како да се модернизују, а да не наруше досадашњи стил. На видику је и пројекат „Са Фортуном до бебе”.

– Желимо да људима који су прешли четрдесету годину, и при крају су фертилног доба, помогнемо да пронађу одговарајућег партнера и да имају потомство. Мислим да је таквих много. Време пролази, биолошки часовник откуцава, а сами су! – истиче стручни тим у овој агенцији.

 ------------------------------------------------------------------------------

Како је некада било

Осим младе, младожење и осталих учесника који су имали одређену улогу у свадбеним обичајима, појављује се и наводаџија или проводаџија – посредник између момкове и девојчине породице.

– То су били људи из народа, рецимо комшиница или неко од родбине, обично тетка, стрина, ујна, стриц... Задатак проводаџије био је да усагласи имовинско стање породица будућих младенаца, поготово су његове преговарачке способности долазиле до изражаја ако је једна од њих далеко сиромашнија или ако су те породице у завади, па успе да их измири. Такође је „умешао прсте” и када је требало да споји малолетног момка и старију девојку. Често је посредовао и када се двоје заволе, а њихови родитељи не подржавају ту везу. Његово присуство у свадбеним обичајима било је обавезно и код ритуалног купања девојке и бријања момка, да би испитао чедност невесте и да би видео да неко нема скривену аномалију – открива др Весна Марјановић, начелница Одељења за проучавање народне културе у Етнографском музеју у Београду.

Наравно, за успешно обављен посао наводаџије су биле дароване. У предратном периоду женама су се куповале мараме, прегаче, чарапе или било шта друго од личних ствари, а касније и нешто скупоценије, попут веша, комбинезона или спаваћице. Можда је неко добио чак и новац, али то вам, каже етнолог, нико неће рећи.

Наша саговорница мисли да је то ипак само мит и да је улога наводаџија идеализована. Да би се спречило наметање туђе воље, а врло често и да би се избегли трошкови око свадбе, посредништво ових претеча урбаних менаџера за склапање брака много пута је било избегнуто.

– Отмице и одбегавања су били уобичајена појава и углавном су се радили у договору. Наводаџије су заправо имале много важнију улогу у мањим срединама и варошима код другог, трећег брака. Требало је да убеде и привуку ону другу страну, како би мушкарац, најчешће удовац, поново имао домаћицу за своју децу и кућу, или обрнуто, да би жена имала заштитника – истиче Весна Марјановић.  

 --------------------------------------------------------------------------

Поезија проводаџисања

Мало се зна да је Јован Јовановић Змај, Чика Јова, како га одмиља зове читалачка публика, у приватном животу био познат и као проводаџија. Остала су сведочанства његових савременика да је у томе био изузетно срећне руке. Многи његови познаници и пријатељи којима је био посредник у упознавању завршили су пред матичарем и живели у срећним браковима, а међу њима Милош Грабовачки, земунски учитељ, књижевник, просветитељ и родољуб, и Јелена Лонгиновић, умиљата и образована кћи пароха Симе.

 -----------------------------------------------------------------

Шта од партнера очекују жене, а шта мушкарци

– Услов за свако упознавање је физичка привлачност, а затим све остало. Већина мушкараца наводи да је пожељно да жена буде згодна, искрена, верна, скромна, весела, стрпљива, расположена и шармантна, док су лаж, алкохолизам, аљкавост, дволичност, свадљивост, гојазност, себичност и доминантно понашање особине које не би толерисали.

Жене сматрају да идеалан мушкарац пре свега треба да има одговарајућу висину, да буде искрен, весео, духовит, стабилан, јаке воље, самопоуздан, толерантан, поштен, моралан, културан. Алкохоличари, лажови, неуредни, егоисте, ленштине, љубоморни, шкртице, ситничари, некултурни и препотентни мушкарци су неприхватљиви.  

Док на Западу више гледају колико ко зарађује, него коју школу је завршио, код нас је став по питању образовања мало другачији. Већина мушкараца питање интелектуалног нивоа код жена сматра битнијим од формалне школске спреме, зато што по њиховом мишљењу школа није мерило успешности, а на крају крајева ни интелигенције. Жене ипак предност дају дипломи над интелектом, чешће им је стало до нечије титуле, јер на тај начин и себи подижу рејтинг. За многе важи парола „Успешна сам ако поред себе имам успешног мушкарца”, па макар то био доктор наука који, осим своје струке, нема другу тему у животу.

Сви очекују да сретну запослену особу која има решено стамбено питање, по могућству да је исте вере и националне припадности, па чак и да је из истог места боравка или ближе околине. Многи би такође више волели да је особа без деце или да су деца одрасла, самостална или да живе код другог родитеља, а све већи број њих тражи непушаче – каже Нада Јовичић на основу обављеног истраживања.