У Хонолулуу, на „Хаваји Пацифик“ универзитету, 1994. дипломирао је менаџмент и интернационални бизнис. Тринаест година живео је у овом „рају на земљи“, а онда се вратио у Србију, где је сада пи-ар менаџер у Развојном центру америчког „Мајкрософт софтвера“. Хоби му је уметничка фотографија, па је на конкурсу „Србија – национална ревија“ за серију најлепших фотографија „Лепо лице Србије 2008.“ добио и специјалну награду.

Пре него што питамо Мишу Огњановића зашто се вратио из раја на земљи, намеће се питање – откуд уопште Србин на Хавајима.

Чујемо да му је у томе највише помогао спорт.

– Свако мушко дете у моје време хтело је да буде налик на Дивца, Паспаља, Ђорђевића... Кошарку сам, као јуниор, играо у краљевачкој „Слози“ и „Машинцу“. Потом ме одвела у „Звезду“, у Београд, у време њених звезданих тренутака 1989. године – присећа се.

Доласком у „Звезду“ схватио је да се кошарка игра на стварно високом нивоу, па је мислио да мора да се определи за спорт или за студије. Много је путовао са тимом, и после једне турнеје по Америци добио стипендију од Универзитета на Хавајима да тамо студира и игра за њихов тим. На студије у бели свет је отишао 1991, што је његовим родитељима пало тешко, а њему – све је било интересантно. Био је безбрижан, радознао, са осећањем независности стеченим у стабилној, хармоничној породици. Старији брат је некадашњи  првак Југославије у физици, математици, астрономији. Из школе за таленте у Петници, обрео се у – Америци. Брат му је у свету и отворио врата и помогао да се осећа још сигурније.

Спорт, школа живота

Остало је научио бавећи се спортом, који је кључ за отварање свих врата, јер, како каже, на тај начин научите да побеђујете, губите, борите се, истрпите грдњу, да радите и размишљате тимски, без чега нема успеха ни у једној великој фирми. Прилику да се огледа у послу у великој фирми Миша је добио чим је завршио студије у Хонолулуу.

– Тамо, „на крају света“, све је за нас другачије – присећа се Миша својих првих утисака.

У држави има 1.200.000 људи, од којих милион живи у главном граду који блешти невиђеним сјајем. Прави раскошни мегаполис: облакодери, супермодерне грађевине... Посебан „шмек“ му даје то што је на мору, а уз то је уређен као велики парк за туристе, примећује наш саговорник. Клима изврсна, читаве године влада умерено лето. Хаваји су вулканска полуострва у самом центру Пацифика, обрасла зеленом џунглом, изоловани вековима од света али и од свега отровног, па нема чак ни змија. Али има активних вулкана.

– Плодна земља, тропско воће и пријатна клима омогућују лаган живот. Тамо чак ни киша није као код нас – не пљушти, већ само роси и „фајта“, а због обиља сунца небо је често ишарано дугама. Уз водопаде и доста пијаће воде, Хаваји делују као рај на земљи, привлачећи туристе из читавог света, па је туризам основна делатност. Већина ради у туризму, угоститељству или трговини. Због туриста дубљег џепа, има бутика свих реномираних светских брендова попут „Праде”, „Шанела”...

У земљи у којој је највише људи азијског порекла, али и свих осталих, влада велика конкуренција, јер многи желе да живе на Хавајима.

О Хавајима и његовим људима могу само најлепше да кажем – преноси нам своје утиске Миша Огњановић. – Уклопио сам се лепо, био прихваћен и на неки начин, егзотичан њима као и они мени. Тамо су нас прославили кошаркаши, а касније, у негативном смислу, рат. Имао сам пријатеље свих боја, али и наше који су тамо студирали.

Мишин први посао био је у компанији „Најки“, потом у фирми „Луде кошуље“. На Хавајима се, као и свуда у свету, ради дуго, и то увек са осмехом, радно време је флексибилно а траје и до 12 увече. Приватни живот мора да се удене негде између.

Како је Миша тада био у својим двадесетим годинама и предност давао каријери, то му није тешко падало. Уз то су и његов брат и снаја са децом дошли на Хаваје, па је део породице био са њим. Много је путовао по Америци и Азији. То је био пријатнији део боравка у белом свету.

 Повратак из раја

За разлику од пријатеља који су, бежећи од инфлације и рата, стигли на Хаваје, он тамо није отишао с намером да остане. У међувремену је, ипак, постао амерички држављанин, тако да је сада у Србији „Мајкрософтов“ менаџер у – иностранству. А вратио се јер му је недостајала фамилија, „Звездине“ утакмице на Маракани, пријатељи са којима је одрастао, анегдоте из младости које може да дели са онима који их разумеју.

Кад је био на Тајланду, где је импресивно, сетио се да није посетио Петрову цркву у Србији, ни Ђурђеве ступове, а да бисмо разумели себе, морамо најпре добро да схватимо свој свет. Како Миша доживљава и види своју земљу, најбоље илуструју његове фотографије.

Фотографијом је почео да се бави још на Хавајима, када је био директор маркетинга у фирми „Луде кошуље“. Стварајући имиџ за нову сезону, за рекламне спотове је ангажовао најбоље фоторепортере и од њих је, у ходу, на плажама учио занат.

Посао којим се сада бави у „Мајкрософту“ помаже му да уз помоћ најмодернијих компјутерских програма у дигиталној фотографији оствари оно што жели. Теме његових слика су природа, српска традиција, мале и велике радости...

– Иако мислимо да живот чине грандиозне ствари, чине га фини детаљи као што су магла на зрелим шљивама, роса на листу, кармин на шољи кафе, осмех мојих синова близанаца који се спуштају низ гелендер, равница у Војводини, сено, сунцокрети, старе воденице с маховином... То „хвата“ и објективом свог фотоапарата.