Од многих награда, признања и похвала које је Јован Прокопљевић сакупио откако се бави карикатуром – а било их је барем осамдесетак у протекле четири деценије – ипак му је дражи, каже, необичан сусрет пре неколико година, на највећем међународном шаховском турниру у Филаделфији. У паузи између мечева пришао му је један од учесника такмичења, млади шахиста из Охаја, и рекао да би волео да се слика са њим и његовом карикатуром „Пион са сенком”. Помало зачуђен, али и дирнут, Прокопљевић је пристао. У следећем тренутку, младић је заврнуо рукав, и на његовој мишици карикатуриста је угледао истетовираног – свог „Пиона са сенком”!

– Нисам успео да се истакнем као шахиста, али сам, ето, успео да моје шаховске карикатуре стекну поштоваоце и преко океана – примећује познати „мајстор хумористичких цртежа” (да употребимо израз који користе Шпанци). Највише запажен управо по својим радовима надахнутим „црно-белим” спортом, Прокопљевић, наиме, већ деценију и по сваке године учествује на великој међународној изложби карикатуре у САД на тему шаха, а 2004. је добио и посебно признање за најбољу шаховску карикатуру по оцени америчких новинара.

Партија с кумом

У игру на 64 поља увео га је отац Драгутин, кога је само чврста оданост кројачком занату задржала подаље од велемајсторске титуле и, ко зна, можда и светске славе.

– Тата је био заиста врхунски шахиста. Са 14 година је дошао у Земун из Петровчића, а већ са 15 је побеђивао све противнике, и после је дуго година био првак Земуна у шаху. Сећам се да је једном у очеву кројачку радњу, баш преко пута некадашњег Земунског позоришта (данашњег „Мадленијанума”) свратио Перо Смедеревац, који је тада био на челу наше Шаховске федерације. Каже: „Хајде, Драгутине, довео сам ти кума да одиграте партију шаха”. Седоше, у почетку је било изједначено, на крају тај човек ипак победи. Пита тата: „Па, ко ти је овај кум?”. А Смедеревац одговара: „Михаил Таљ, совјетски велемајстор и светски првак у шаху”. А стварно му је био кум… – озбиљно додаје Прокопљевић.

Јованову мајку Драгицу и млађу сестру Ружицу шах није много занимао, али је Јован учио од оца, чак је као основац био и најбољи у Земуну међу вршњацима, само што међу црно-белим пољима ипак „није нашао себе”. Привукао га је – фудбал. Играо је у ФК „Раднички Београд”, после је неколико година тренирао у земунском „Јединству”, али је, због отицања колена са 25 година одустао од каријере голмана и заувек напустио овај спорт. И данас се са носталгијом присећа времена кад је, као клинац, јурио за лоптом…

„Цртачку” каријеру започео још 1960, као двадесетогодишњак, објављивао је у „Земунским новинама”, „Студенту” и „Јежу”, а од 1992. па све до пензионисања 2005. године био запослен као стални карикатуриста „Политике”.

Архитекта у новинама

Али, шта се дешавало у том међувремену од пуне три деценије?

– Уписао сам Архитектонски факултет у Београду, дипломирао 1967, био кратко шеф градилишта у „Бежанији”, после тога се запослио у грађевинском предузећу „7. јули”, напредовао до управника градње (прво „задужење” ми је био блок 61 у Бежанији) , затим радио на изградњи палате „Београђанка”, онда у Курсулиној улици код Каленићеве пијаце (то су оне лепе зграде од црвене цигле, са необичним прозорима, 14 објеката А категорије). Један од тих станова сам и пројектовао, надао се да ћу се ту и уселити са супругом Миром и ћеркама, али… Није ми се дало. Остао сам у Земуну, и ту сам и данас – прича наш саговорник.

Био је он и управник градње новог дома здравља у Земуну, а онда је 1982. прешао у „Београд филм”, где је радио као шеф инвестиција, уређивао ентеријере... Сећа се са колико се пажње и труда ангажовао на реконструкцији биоскопа „Балкан”.

– Волео сам архитектуру, и помало жалим што сам отпловио из тих вода, али ипак је превладала она моја друга „жица”: кад су ме позвали из „Политике”, нашег најстаријег и најугледнијег дневног листа, да будем њихов карикатуриста, одмах сам прихватио. Некако је било и логично да се после толико година и толиких награда у целини посветим мојој највећој љубави, карикатури – каже Прокопљевић, да би се одмах затим исправио и додао: „Наравно, после моје супруге Мире, старије кћери Тање, млађе Ирене, и унука – шестогодишње Маје и четворогодишње Сатје”.

Миру је упознао и заволео у родном Земуну, била је по струци економиста, а по животном опредељењу атлетичарка, чак је поставила и општински рекорд у трци на 800 метара. Тања (рођена 1971) је књижевница и песникиња, док две године млађа Ирена, која живи у Лос Анђелесу, ради као тонац у филмској индустрији и поносна је мајка две паметне и лепе девојчице.

– Откако су се родиле имам разлог више да чешће путујем у Америку и дуже се тамо задржавам, не само да бих присуствовао шаховским турнирима и организовао изложбе својих карикатура – каже Прокопљевић.

Мада, истини на вољу, ни то што је двоструки деда, и што је већ закорачио у осму деценију живота, не одвраћа га од цртаће табле. Напуштајући редакцију „Политикиног Магазина”, упутио нам је онај свој препознатљиви широки осмех и тихо, готово покајнички прозборио: „Извините што журим, али последњи је дан да предам радове за Пјеров конкурс”.

-----------------------------------------

У почаст пајацу

Ведри и витални Земунац, чије су карикатуре ушле и у музеје, досад је имао 45 самосталних и 470 групних изложби, добитник је неколико награда „Пјер” – најважнијег домаћег признања за новинску карикатуру – и многих других које је донео кући из Јапана, САД, Аустралије, Бразила, Француске, Кине, Италије, Украјине, Португалије, Белгије, Пољске, Сирије, Румуније, БиХ, Црне Горе…  Ових дана Јован Прокопљевић је освојио „злато, сребро и бронзу” у три категорије на 16. међународном салону „Диохенес Таборда” који организује Музеј карикатуре у престоници Аргентине Буенос Ајресу, а управо је обавештен да је за своју „Нојеву барку” добио и награду у Кини.

Неуморни Прокопљевић је своје најновије радове, инспирисане опером „Смеј се, пајацо”, изложио у земунском „Мадленијануму”, где их посетиоци могу погледати до 16. новембра, а у каталогу је његов пријатељ и некадашњи колега из „Политике” Мухарем Дурић написао:

„Стоунхенџ, пирамиде, Кип слободе, Кинески зид, Акропољ, Таџмахал, поред осталог и Криви торањ у Пизи и остала чуда укомпоновао је у своје радове Јован Прокопљевић. Он је на своју сцену изнео и музику и спорт и пороке, ђавоље жене, али и екологију, спорт, епидемију грипа, од бајковитих царева и њихових пажева до дворских луда, од Нојеве бајке до Крика, од престола до циркуске арене…”.