Кроз ТВ серијал „Духовници” Веље Павловића, који се већ годинама приказује на београдском Студију Б, прошло је много занимљивих и мудрих људи. Игуманија Ефимија и њене блажене беседе биле су међу оним запаженим. Гледаоцима свакако не промиче да своје госте Веља најављује помало збуњено, прави лапсусе, врпољи се, чешка иза увета... Због осећаја одговорности, можда и стидљивости, на почетку га увек благо и трема обузме, признаје, али, то траје само првих неколико минута, док емисија не поприми природни ток уз његову неописиву лакоћу навођења. Онда гледаоцима постане јасно да испред себе имају изузетне, не тако познате људе. Где тражи своје јунаке, како их препознаје?

– Понекад ризикујем са гостима, што је опет велика драж. Знам, нису духовници само у манастирима. Београд је велики град, и у њему их има. Некад их сретнете случајно, они вам кажу неку упечатљиву реченицу. Тако велики духовници су рецимо писац Драгослав Михаиловић и композитор и музиколог Драгутин Гостушки. Добро памтим разговоре са њима. Има и млађих људи који ме фасцинирају мишљењем. Лако се осети ко је добар човек. Малобројни су, али увек ће их бити. Можда звучи мало уврнуто ако кажем да између мене и тих људи постоји нека невербална комуникација, јер сам, читајући њихове књиге, у некој духовној вези са њима и пре него што дођу у емисију. У тим јавним разговорима само је искреност важна, а најлепше је кад гост има потребу да мени исприча неку причу. Тада је емисија сигурно добра – каже наш саговорник, који воли и писано новинарство исто као и телевизијско, и често објављује чланке за културне рубрике у више дневних новина и часописа.

Идеја рођена на Светој гори

Идеја да покрене „Духовнике” родила се док је боравио на Светој гори. Опчинили су га ти стари духовници који су живели потпуно ван времена и ван цивилизације.

– Имали су један мистичан однос према животу и претпостављали да се рај на земљи може наћи и у срцу свом. Од када радим ову емисију, многи су отишли са овог света. Сада је у манастирима, не само у српским, него и грчким, руским, католичким, једна потпуно нова генерација људи. Осамили су се из потпуно другачијих разлога. Мислим да људи данас иду из протеста према овој цивилизацији и окружењу у којем не могу да нађу срећу. Тачно је да хришћанство проповеда да је живот једна мука, они то знају, али за неке је толико велика мука да те најосетљивије натера да тамо пробају да нађу мир у души. Модерним речником казано, највећи грех је депресија. Онда не верујеш ни у шта, ни у Бога, ни у себе, ни у боље. Нема ништа горе од тога, кажу они. То је свет који тежи чистоти и моралности, али за разлику од оних претходних, данашњи живе у неком односу са цивилизацијом. Не можете наћи ниједног монаха на најудаљенијем месту, на врху Свете горе, а да нема лаптоп. Џипови су специјалност ових наших у Србији – подсећа Павловић.

И сам је био у искушењу да остане и замонаши се. На време је схватио да он слободу духа доживљава мало другачије и да постоје ствари којих не би могао да се одрекне.  

– О томе сам најозбиљније размишљао, међутим, имао сам среће да сам могао довољно дуго да останем и да схватим врло важну ствар. Монах се не постаје, монах се рађа. Монаси су једна посебна врста људи, могао бих да их упоредим са песницима. Доситеј Обрадовић је рекао да су монаси као неправилни глаголи, неправилни су, али без њих не може да се говори. Ја никако нисам тај. Мени прија бржи темпо. Не могу да будем само на једном месту. Можда је најбољи пример то што живим у некој равнотежи између свог градског стана који је у самом центру Београда, на Славији, поред Београђанке, и једне викендице код Лајковца, која је у шуми, где у близини нема нигде никог, где врло често нестаје струја и где нема воде, него скупљам кишницу. Кад ми овде досади, одем тамо, али после пет-шест дана имам потребу да се вратим, и тако стално укруг – открива овај (не)обичан смртник.

Порастао уз рокенрол

– Обично тамо стигнем касно ноћу и не могу да одолим једној потпуно ирационалној жељи, да видим да ли је дрвеће и цвеће које сам посадио порасло. Пипкам и гледам под батеријом и уживам. Велика је радост кад човек нешто гаји. У последње време осећам велико задовољство и кад косилицом, како су говорили у војсци, подшишам траву. Онда седнем, узмем пиво и гледам тај тепих, а кад наиђе неко, грдим ако ми по њему тресе пепео од цигарете. Упознао сам и неке фине људе који имају свој бенд, па кад год сам тамо прикључим се са својом ритам гитаром. Они свирају музику осамдесетих, а пошто знам доста старих песама „Битлса”, Нила Јанга и Боба Дилана, врло често и певам. Нађемо се у викендици и тобож вежбамо. У ствари уживамо. Музика је стварно нешто најдивније у животу. Цео живот и цео космос су у неком ритму и мелодију. И тишина је на неки начин мелодија – сматра Веља, на кога је музика имала пресудан утицај у формирању његове личности, а преломни моменат је био када је ушао у свет рокенрола.

Мисли да је био други разред основне када је први пут чуо „Битлсе”. Прихватио је све што су са собом донели: необичан звук, оригиналан изглед и нову идеологију – да је лепо бити бунтовник, да је дивно бити свој, макар живети и блесаво, али по своме. Рокенрол је очигледно определио и његов стил одевања. Веља се облачи необавезно, лежерно и „помало дроњаво”. Одело је последњи пут обукао за матуру.

– Немам одело. Шта ће ми? У њему се осећам као да ме неко затворио у оклоп. Одела носе мафијаши. Имам само сакое. И њих облачим негде, само кад не дају да уђем без тога. Ти спортски сакои чак ми и пријају – искрен је.

Било је и других важних ствари које су га мењале.  

– Још као дете сам читао неке вредне књиге. Било је ноћи и ноћи када сам гледао у плафон и мислио о Херману Хесеу. Књиге сам добијао за поклон, јер се брзо видело да то волим. Памтим све што прочитам, мада ми памћење полако попушта, па кад нечег не могу да се сетим, ослањам се на „Гугл”. То није добро, али у таквом свету живимо – оцењује.

Живео у Лондону, студирао у Београду

Кад пребира по свом животу, Вељи се чини да је имао срећно детињство, а мисли да је то зато што је тада све ново и занимљиво. Сећа се како је био фасциниран кад је видео цео зид црвене боје. Кад је био мали ишао је и у балетску школу.

– У ствари, пратио сам сестру на часове балета, па кад им за приредбу зафали мушко, ухвате мене. Од тога су ми остале лепе успомене и лепе другарице са којима сам се касније на мору сликао у карактеристичним балетским позама – смеје се. 

Мисли да је у време његовог студирања владало срећно доба за ову земљу и оне генерације. Али, брзо је изгубио веру у ондашњи школски систем. Страшно га је нервирало што је морао да учи предвојничку обуку и самоуправљање и никад неће заборавити дефиницију која заступа теорију да је делегатски систем најсавршенији облик демократије који је икад постојао...

Веља је за време студија стално путовао у Енглеску. Практично је тамо живео, а у Београд би дотрчавао само да да испите и одложи војску. Издржавао је самог себе радећи у некој самопослузи као спољни момак и перући у шик ресторану „Бон апети”, на Кенсингтону, у центру Лондона. Касније је обишао читаву Европу, био је и у Америци, а стално је жудео да још негде отпутује. Има ту жељу и сада, али не тако јаку. Ваљда што је зрелији, задовољство налази и у томе да се смири и ћути на једном месту,свеједно да ли је то у викендици или у стану.

Вељина највећа радост и узданица је ћерка Кристина.

– Нисам јој отварао врата и тражио везе, али сам покушао да јој прокрчим духовни пут да не би много лутала у животу. Кики је сада свој човек. Студира права, дала је све испите из прве године и има просек изнад девет. Њу моје плоче нервирају, она слуша другачију музику, има и своје омиљене књиге, дечка и много пријатеља. Поносан сам на то што, кад негде иду, сви се скупе код ње, па одатле крену – истиче пуног срца.

Уз све, Вељи изгледа предстоји још један озбиљан стваралачки период.

– Први пут сада размишљам гласно да бих могао да средим и неке своје рукописе. Још не знам шта ћу с тим. Волим море, па ћу у септембру ићи у Грчку и на плажи ћу размислити, како је рекао господин Кант, чему тежим. Драгослав Михаиловић каже да никада не треба да причаш о својим плановима, јер књиге се пишу када ћутиш, ако их испричаш у друштву, никад их нећеш написати.

---------------------------------------------------

На шта троши паре?

– Па, на живот – каже Веља као из топа, смејући се – на струју, воду, грејање...

Признаје да хронично нема пара, али кад га изненади нека „цркавица” у новчанику, ужива кад нечим обрадује ћерку. То је под један.

– Сећам се, један од директора Студија Б купио је јахту у Грчкој и кад су га питали како је то успео, он је рекао: „Радим ја, ради и моја жена, а и штедимо.” Никад нећу да заборавим ту реченицу. Ето, ја радим, али не штедим, а немам ни жену, тако да јахту себи нећу моћи да приуштим.

 -------------------------------------------------------------------------------

Последњи поздрав професору

Веља је био склон несташлуцима. Једног ће се сећати до краја живота.

– Ишао сам у Трећу београдску гимназију. Онда се звала „Лењин”, а сада је „Свети Сава”. На крају четвртог разреда скупили смо паре да купимо поклон разредном старешини Ђорђу Каблару. Он је књижевник, написао је неколико романа. Али, он је рекао да ништа неће да прими и да му не треба никакво златно пенкало. Онда дођем на идеју и кажем – хајде да му напишемо захвалницу, као што се излечени болесник захваљује хирургу. И Драгана, најбољи ђак у разреду, срочи текст: „Последњи поздрав нашем Ђорђу од његових ученика...” и у „Политици” то објаве међу читуљама. Без слике, на пола стране. Још нас питају да ли хоћемо само за Београд, а ми се пребројимо и видимо да имамо довољно пара, па дај за целу земљу. Дођем последњег дана у школу, у Ресавској улици, венци на вратима, гомила света се окупила, дошла му и родбина из Херцеговине. И налетим на њега. „Ти си то све намерно смислио”, каже ми. Кунем се у мајку да нисам, али узалуд. То је био такав циркус. Цео град је причао о томе. Годину дана је човек морао да објашњава да је жив.

 Дана Станковић