Iza Ružice Sokić je više od pet decenija glumačkog staža. Vredan jubilej želida obeleži do kraja ove sezone radno, u matičnom Ateljeu 212 – svečanošću i ulogom u nekoj od novih predstava svog teatra jer je, voli da kaže, retko preživeli veteran ove kuće. Upravo tako je protekla i njena karijera ispunjena trudom i borbom za svaku novu ulogu. A bilo ih je u izobilju: oko 200 pozorišnih likova, isto toliko filmskih i televizijskih. Svakoj svojoj heroini se davala nesebično, dokraja i svaku je volela na svoj način. Za svoj umetnički rad dobila je sva najveća priznanja esnafa.

Ružica Sokić i danas može da igra sa istim žarom, jer gluma je njen život. Vitalna je, ima energiju da igra zahtevne uloge. Dok nam se ovih hladnih zimskih večeri toplo smeši sa „malih ekrana” u liku stare kume Anice u gledanoj seriji „Greh njene majke” režisera Zdravka Šotre, poverava nam se kako je jako usamljena. U svom domu piše knjigu, autobiografsku ispovest sa anegdotama, sećanjima na događaje koji su obeležili dugu tradiciju Ateljea 212.

Rođena neku godinu pre Drugog svetskom rata u Beogradu, kao kćerka Petra Sokića, suvlasnika lista „Pravda” rano je osetila svu gorčinu života.

Ceni vredne ljude

– Sudbina me je tako zaljuljala da budem ratno dete. Žao mi je što nisam rođena u nekom manjem mestu, jer bih imala zavičaj. U Beogradu je to teško, jer je tu asfalt, kaldrma, ulica. Tu je počelo moje detinjstvo obeleženo gubitkom oca, patnjama, oduzimanjem imovine. Moj otac je bio večiti buntovnik i ostavio mi je u amanet da se klonim politike, da ne čitam ni prve stranice dnevnih novina – kaže Ružica Sokić i kao da priča za sebe:

– Neki refleks ipak imam. Interesuje me život, a u to spada i politika. Samo sam se emocijom vezivala, verovala u preporod, novu budućnost... Bila sam na svim barikadama, stajala uz Zorana Đinđića, Vuka Draškovića i borce za bolju budućnost. Nikada nisam zloupotrebila poznanstva sa ljudima od uticaja. Uvek sam razmišljala: jao da ne pomisle da hoću nešto da iskoristim. I shvatila da bez udruge i udruživanja nema ništa. Ova moderna vremena donela su nova pravila, da kao individualac ne možete kao da prođete bez masovne podrške.

Ružicu Sokić fasciniraju vredni, kvalitetni ljudi, sa puno mašte, emocija, ideja, pameti, mudrosti, morala. Zbunjena kao devojčica, tvrdi, stoji pred veličinom nekog lika.

– Ima, naravno, i zlih ljudi. Na to se ne osvrćem, trudim se da ih ne vidim, iako sam se mnogo puta saplela. Bila sam jako usamljena, tužna, melanholična, ali nikada nisam klonula. I danas sam vrlo ugrožena. Moram biti realna, tu su godine, nove prilike, okolnosti. Već pola veka sam na sceni, mnogo toga je iza mene. Sećam se kako sam počinjala, ulazila u svet glume u Beogradskom dramskom pozorištu sa Radetom i Oliverom Marković – kaže umetnica.

Sećanja naviru. Iza Ružice je mnogo godina iskustva, rada, uspona, padova... Pamćenje je dobro služi. Seća se svake uloge, nastupa, anegdote. Kako je stasavala njena generacija, koja je u to vreme delovala kao svež vazduh.

Teže je igrati u komediji

Iza Ružice Sokić je čitav spektar komičnih junakinja. Nikada nije igrala Šekspira, ali je srećna što je tumačila Ledi Magbet iz našeg sokaka.

– Glumica sam domaćeg autora. Mnogo sam rizikovala. Igrala sam naše ljude, a znate kakvi smo mi, potcenjujemo sve što je naše. To je u mentalitetu još nezrelih ljudi, a mi smo baš takvi. Igrala sam kod divnih autora –  Aca Popović, Siniša Kovačević, Gordan Mihić, Zdravko Šotra, Nebojša Romčević.... Žao mi je što Brana Crnčević nije više pisao, jer je darovit. Pojela ga je politika i to je njegova lična nesreća. Igrati komediju je mnogo teže nego dramu, jer je u pitanju dijalog sa publikom. Ako ne dobijete odgovor, repliku, gotovo je. Propadamo! Imamo izuzetne glumce, i mlađe i srednje generacije – smatra naša sagovornica.

– U Americi smo – dodaje –  videli da su glumci predsednici država. Imali smo i mi naše pretendente koji su bili ministri. Nemam ništa protiv. Bitno je da svako radi ono za šta se spremao. Da imam kćerku, nikada joj ne bih dozvolila da bude glumica. Najgora stvar koja može da pogodi čoveka jeste nesloboda, zavisnost. Čovek je najsrećniji kada je slobodan, a glumac zavisi. Ne može da se razvija, da radi sam. E, onda dođe negativna selekcija. Oni koji postavljaju visoke standarde nisu poželjni u ovom vremenu mediokriteta.

– Govorim iskreno i to me boli – kaže Ružica Sokić koja je verujuća osoba. Na nepravde, nečasne radnje ne gleda tragično.

–  Oni me obore, ja uzmem vazduh,  ustanem i krenem dalje. To je moj život. Na to sam ponosna. Cena je ogromna. Veličina bilo kakvog uspeha zavisi od veličine žrtve. I to sam iskusila. Ostala sam, na neki način, sakata. Ispustila sam materinstvo. Za noć sam učila glavnu ulogu, da zamenim koleginicu koja odlazi da snima film, da je zamenim. Kada se vrati sa snimanja, mene zaborave. Gluma je ogromna posvećenost, ljubav. Ceo život sam ugurala u svoju profesiju. Danas, kada se okrenem, mislim da sam preterala, da nije trebalo tako. Volim život, ljude, sva živa bića. Žalim drvo kad seku, razgovaram sa cvetom, ubeđena sam da me taj cvet razume. Meni je potrebna ljubav. Nikoga ne mrzim, nikome ne želim zlo. Na znam zašto ljudi žure, zašto su nezasiti?  Uživam poverenje muškaraca. Veliki sam drugar sa njima. Oni mi se poveravaju. Družim se naravno i sa ženama, ali one se ne žale, a muškarci se žale – kaže na kraju razgovora Ružica Sokić.

Borka Trebješanin

--------------------------------------------------------

Upravnik i njegova žena

Muškarcima je lakše, žene su ugrožene. Zato bih u zakon o pozorištu ubacila klauzulu da upravnik pozorišta ne treba da bude oženjen glumicom, jer će ona iza svog muža, iz senke vladati. To sam osetila na svojoj koži u ranim gorinama.

O dragim kolegama

–Slobodana Aligrudića stavljam na prvo mesto. Imala sam čast da budem njegov stalni partner. Zoran Radmilović je obeležio decenije Ateljea 212. Šteta što nije više igrao. Bio je zarobljen stilom koji je uneo u pozorište, koji je originalan, neponovljiv, ali je, po mom mišljenju bio darovitiji i interesantniji od onoga što je odigrao. Međutim, ni Radmilović nije imao blistav početak. Dobio je i on nokaut na početku. Otišao iz sveta glume, pa se vratio. Kada je Ljuba Tadić odbio da igra Ibija, Zoran Radmilović je uskočio umesto njega i igrao ga godinama – priseća se poznata glumica.

Poklon koji se ne zaboravlja

Imala je sreću, priča Ružica Sokić, da kao početnica gleda na sceni legendarnu glumicu Desu Dugalić koja je živela u Panami, i koja se kada joj je muž umro vratila u Beograd. Prihvatila je Mira Trailović, našla joj stan, i omogućila joj da igra. Kada je Desa Dugalić umrla, Ružicu je pozvao njen advokat i saopštio joj da joj je Desa ostavila testamentom mesinganu aždaju koju i danas čuva.

– Nosila sam je na kostimima svojih dragih uloga, recimo u „Grobljanskoj”. Takav poklon više vredi nego da mi je ostavila bogatstvo, jer je dat od srca, s puno ljubavi. Sada se nalazi na kostimu koji nosim igrajući Žanku Stokić – otkriva naša sagovornica.