Магазин

НЕ САМО О ПОСЛУ: Ружица Сокић

Мени је потребна љубав

Волим живот, људе, сва жива бића. Жалим дрво кад секу, разговарам са цветом, убеђена сам да ме тај цвет разуме, каже драмска уметница Ружица Сокић

Иза Ружице Сокић је више од пет деценија глумачког стажа. Вредан јубилеј желида обележи до краја ове сезоне радно, у матичном Атељеу 212 – свечаношћу и улогом у некој од нових представа свог театра јер је, воли да каже, ретко преживели ветеран ове куће. Управо тако је протекла и њена каријера испуњена трудом и борбом за сваку нову улогу. А било их је у изобиљу: око 200 позоришних ликова, исто толико филмских и телевизијских. Свакој својој хероини се давала несебично, докраја и сваку је волела на свој начин. За свој уметнички рад добила је сва највећа признања еснафа.

Ружица Сокић и данас може да игра са истим жаром, јер глума је њен живот. Витална је, има енергију да игра захтевне улоге. Док нам се ових хладних зимских вечери топло смеши са „малих екрана” у лику старе куме Анице у гледаној серији „Грех њене мајке” режисера Здравка Шотре, поверава нам се како је јако усамљена. У свом дому пише књигу, аутобиографску исповест са анегдотама, сећањима на догађаје који су обележили дугу традицију Атељеа 212.

Рођена неку годину пре Другог светском рата у Београду, као кћерка Петра Сокића, сувласника листа „Правда” рано је осетила сву горчину живота.

Цени вредне људе

– Судбина ме је тако заљуљала да будем ратно дете. Жао ми је што нисам рођена у неком мањем месту, јер бих имала завичај. У Београду је то тешко, јер је ту асфалт, калдрма, улица. Ту је почело моје детињство обележено губитком оца, патњама, одузимањем имовине. Мој отац је био вечити бунтовник и оставио ми је у аманет да се клоним политике, да не читам ни прве странице дневних новина – каже Ружица Сокић и као да прича за себе:

– Неки рефлекс ипак имам. Интересује ме живот, а у то спада и политика. Само сам се емоцијом везивала, веровала у препород, нову будућност... Била сам на свим барикадама, стајала уз Зорана Ђинђића, Вука Драшковића и борце за бољу будућност. Никада нисам злоупотребила познанства са људима од утицаја. Увек сам размишљала: јао да не помисле да хоћу нешто да искористим. И схватила да без удруге и удруживања нема ништа. Ова модерна времена донела су нова правила, да као индивидуалац не можете као да прођете без масовне подршке.

Ружицу Сокић фасцинирају вредни, квалитетни људи, са пуно маште, емоција, идеја, памети, мудрости, морала. Збуњена као девојчица, тврди, стоји пред величином неког лика.

– Има, наравно, и злих људи. На то се не осврћем, трудим се да их не видим, иако сам се много пута саплела. Била сам јако усамљена, тужна, меланхолична, али никада нисам клонула. И данас сам врло угрожена. Морам бити реална, ту су године, нове прилике, околности. Већ пола века сам на сцени, много тога је иза мене. Сећам се како сам почињала, улазила у свет глуме у Београдском драмском позоришту са Радетом и Оливером Марковић – каже уметница.

Сећања навиру. Иза Ружице је много година искуства, рада, успона, падова... Памћење је добро служи. Сећа се сваке улоге, наступа, анегдоте. Како је стасавала њена генерација, која је у то време деловала као свеж ваздух.

Теже је играти у комедији

Иза Ружице Сокић је читав спектар комичних јунакиња. Никада није играла Шекспира, али је срећна што је тумачила Леди Магбет из нашег сокака.

– Глумица сам домаћег аутора. Много сам ризиковала. Играла сам наше људе, а знате какви смо ми, потцењујемо све што је наше. То је у менталитету још незрелих људи, а ми смо баш такви. Играла сам код дивних аутора –  Аца Поповић, Синиша Ковачевић, Гордан Михић, Здравко Шотра, Небојша Ромчевић.... Жао ми је што Брана Црнчевић није више писао, јер је даровит. Појела га је политика и то је његова лична несрећа. Играти комедију је много теже него драму, јер је у питању дијалог са публиком. Ако не добијете одговор, реплику, готово је. Пропадамо! Имамо изузетне глумце, и млађе и средње генерације – сматра наша саговорница.

– У Америци смо – додаје –  видели да су глумци председници држава. Имали смо и ми наше претенденте који су били министри. Немам ништа против. Битно је да свако ради оно за шта се спремао. Да имам кћерку, никада јој не бих дозволила да буде глумица. Најгора ствар која може да погоди човека јесте неслобода, зависност. Човек је најсрећнији када је слободан, а глумац зависи. Не може да се развија, да ради сам. Е, онда дође негативна селекција. Они који постављају високе стандарде нису пожељни у овом времену медиокритета.

– Говорим искрено и то ме боли – каже Ружица Сокић која је верујућа особа. На неправде, нечасне радње не гледа трагично.

–  Они ме оборе, ја узмем ваздух,  устанем и кренем даље. То је мој живот. На то сам поносна. Цена је огромна. Величина било каквог успеха зависи од величине жртве. И то сам искусила. Остала сам, на неки начин, саката. Испустила сам материнство. За ноћ сам учила главну улогу, да заменим колегиницу која одлази да снима филм, да је заменим. Када се врати са снимања, мене забораве. Глума је огромна посвећеност, љубав. Цео живот сам угурала у своју професију. Данас, када се окренем, мислим да сам претерала, да није требало тако. Волим живот, људе, сва жива бића. Жалим дрво кад секу, разговарам са цветом, убеђена сам да ме тај цвет разуме. Мени је потребна љубав. Никога не мрзим, никоме не желим зло. На знам зашто људи журе, зашто су незасити?  Уживам поверење мушкараца. Велики сам другар са њима. Они ми се поверавају. Дружим се наравно и са женама, али оне се не жале, а мушкарци се жале – каже на крају разговора Ружица Сокић.

Борка Требјешанин

--------------------------------------------------------

Управник и његова жена

Мушкарцима је лакше, жене су угрожене. Зато бих у закон о позоришту убацила клаузулу да управник позоришта не треба да буде ожењен глумицом, јер ће она иза свог мужа, из сенке владати. То сам осетила на својој кожи у раним горинама.

О драгим колегама

–Слободана Алигрудића стављам на прво место. Имала сам част да будем његов стални партнер. Зоран Радмиловић је обележио деценије Атељеа 212. Штета што није више играо. Био је заробљен стилом који је унео у позориште, који је оригиналан, непоновљив, али је, по мом мишљењу био даровитији и интересантнији од онога што је одиграо. Међутим, ни Радмиловић није имао блистав почетак. Добио је и он нокаут на почетку. Отишао из света глуме, па се вратио. Када је Љуба Тадић одбио да игра Ибија, Зоран Радмиловић је ускочио уместо њега и играо га годинама – присећа се позната глумица.

Поклон који се не заборавља

Имала је срећу, прича Ружица Сокић, да као почетница гледа на сцени легендарну глумицу Десу Дугалић која је живела у Панами, и која се када јој је муж умро вратила у Београд. Прихватила је Мира Траиловић, нашла јој стан, и омогућила јој да игра. Када је Деса Дугалић умрла, Ружицу је позвао њен адвокат и саопштио јој да јој је Деса оставила тестаментом месингану аждају коју и данас чува.

– Носила сам је на костимима својих драгих улога, рецимо у „Гробљанској”. Такав поклон више вреди него да ми је оставила богатство, јер је дат од срца, с пуно љубави. Сада се налази на костиму који носим играјући Жанку Стокић – открива наша саговорница.

објављено: 17/01/2010

Последњи коментари

Milica Chatraw | 14/01/2010 23:09

Ja odavde iz dalekog sveta sa zadovoljstvom i nostalgijom uzivam u divnim secanjima na Ruzicu-GLUMICU NAD GLUMICAMA i DAMU- i NADAM SE DA CE SE NACI MLADA KOLEGINICA KOJA CE DOSTOJNO NASLEDITI NJEN NEPONOVLJIVI STIL NA POZORNICI.
Draga Gdjo Sokic -mnogo vas voli i toplo pozdravlja
Milica Chatrav

Гоца Сликарка  | 17/01/2010 18:08

Мене је одушевила једне године госпођа Ружица Сокић у Цавтату својом непосредношћу, данас сам препричавала чланак једној мојој другарици која је додуше старија од мене четрдесетак година али је слабо покретна, не излази из куће и не купује новине али је док је радила и била у снази (професорка клавира) познавала је цели Београд и док сам јој препричавала шта је госпођа Ружица причала, професорка ми је испричала да је становала близу ње на Црвеном Крсту овамо од Кајмакчаланске више према Булевару, додуше била је доста старија од госпођа Ружице и да је као мала госпођа Ружица имала и неговала једно јаре, па је ево поздрављамо професорка и ја и желимо јој сваког доброг у животу. Ако то у вези јарета није тачно немојте узети за зло професорки јер има јако пуно година, а волела бих да знам јел заиста било јарета или јагњенцета.