Момак који не зна за немогуће

Прича о Јасмину Бамбуру је фасцинантна и помало невероватна. Судбина се са њим сурово поиграла, после саобраћајне несреће колица су постала његов неминовност, али он се ипак није предао. Одржао га је његов снажан и необуздан авантуристички дух.

– Одувек сам био у потрази за неким новим искуствима. Није све текло онако како сам као дечак замишљао и очекивао, али управо та неизвесност ме је непрестано изазивала. О мојим несташлуцима могао би да се напише роман, а најбоље би их описала моја мајка. Носила је штикле све док нисам проходао, али да би могла да ме прати, тог тренутка високе потпетице је заменила удобним патикама – присећа се Јасмин.  

Његови родитељи завршили су Факултет за физичку културу у Београду. Отац је био рукометни голман у омладинској репрезентацији Југославије, а после тога и тренер скијања. Мајка је, такође, тренирала рукомет. Поред њих и он је заволео спорт, прижељкујући да се једнога дана окити медаљама са Олимпијских игара.

– До моје једанаесте године живели смо у Босни и тамо сам тренирао скијање. После оног несрећног рата деведесетих преселили смо се у Зрењанин и тада сам кренуо татиним стопама. Од почетка своје рукометне каријере играо сам за старију генерацију и са седамнаест година постао првотимац „Пролетера”. Већ након завршеног четвртог разреда гимназије остварио ми се сан да одем у Америку – истиче.

Фатална судбина

Мислио је да је цео свет његов. Добио је стипендију и доспео на колеџ у Северну Каролину, близу Атланте. Постао је капитен рукометног тима и са својом екипом освојио Дивизују источне обале. Проглашен је најбољим стрелцем и са нестрпљењем чекао да се врати у Србију и настави каријеру. Две недеље после тог такмичења, враћајући се са тренинга, заспао је за воланом! Тог јануара 2000. године први „петак 13.” у новом миленијуму био је његов црни петак!

(/slika2)– Мој ауто је ударио је у ивичњак, у том моменту предњи точкови су отпали и настало је тумбање. Пошто сам од силине ударца излетео кроз ветробран на хаубу, та гомила гвожђа ме је притисла. Задобио сам тешке телесне повреде. Све је престало да функционише, осим срца. Лекари су ми давали једва двадесет одсто шансе да преживим.

Сачували су га анђели, уверен је.  Када је почео да долази свести није одмах схватио шта га је снашло, али чим је угледао скамењена лица својих родитеља, било му је јасно да се догодило нешто страшно.  

– Пробудио сам се из коме, али у том моменту за мене је живот стао. Због прелома кичме, са деветнаест година, остао сам везан за колица. Нисам видео ниједну светлу тачку у својој будућности – сећа се Јасмин. – Мој организам се опорављао, са интензивне неге пребацили су ме у рехабилитациони центар, али у души ни за чим нисам имао воље.

После неколико месеци једна физиотерапеуткиња ми је донела албум са својим приватним фотографијама – наставља наш саговорник.

– Бацио сам га на под. Изашла је, а када се вратила, села је на мој кревет и натерала ме да погледам слике. На свакој је била она са једним дечком у колицима. То је био њен супруг. Где све нису били. Од сафарија у Африци и прашуме у Бразилу, до скијања у Аспену, роњења у Мексику, јахања камила у Египту, једрења на Медитерану, Олимпијским играм у Барселони... Покушавала је да ми објасни да је живот и даље могућ – додаје Бамбур. – Одмахивао сам руком, мислећи да то само лепо звучи. После три дана дошао ми је у посету дечко са слике! Кад смо се руковали, стегао сам му шаку и схватио сам да не може да исправи прсте и да су његове повреде много теже од мојих. Помислио сам, ако може он, могу и ја.

Бржи од осталих

Од тог тренутка Јасмин је започео мукотрпну борбу. У почетку није могао да се пребаци из колица у кревет, али после девет месеци коначно је успео. Одлучио је да се врати на колеџ и да се опет посвети својим омиљеним спортовима и нормалном животу. Једанаест месеци после повреде отишао је на скијање у Колорадо.

(/slika3)– То је био прави спорт за мене, јер сам могао да идем брзином којом хоћу. Нема више колица и у потпуности си равноправан са осталим скијашима на планини. С обзиром на то да седим ближе земљи, отпор ваздуха је много мањи, па сам у већини случајева био бржи од осталих – истиче са одушевљењем.

Јасмин никад није знао за страх, па ни сада. Спуштао се низ падине где други ни камен нису смели да баце. Присутан је, каже, само изазов у непознато. Кад погледа траг иза себе, облије га неописив осећај задовољства. Те видео-снимке његових скијашких авантура учинио је и другима доступним на сајту www.teambambur.com. Последње две године овај неустрашиви момак се такмичи у алпском скијању. Омиљене дисциплине су му спуст и супер-џи, али учествује и у слалому, велеслалому и супер комбинацији. Освојио је и две медаље (био је трећи на Европском куп финалу у Шпанији и други на првенству Америке у Ајдаху).

Кад не скија на снегу, Јасмин скија на води, бави се бициклизмом, кајаком, куглањем, ловом, риболовом, игра кошарку у колицима, тенис, стони тенис... Предахне само неколико недеља током лета. Тада обично негде отпутује са својом супругом Саром. Често иду у Мексико. Обожавају ту земљу, природа је лепа, а људи весели и воле добро да се забављају.

Осталим данима, после редовних тренинга, њих двоје сваки слободан тренутак проводе на обали океана или одлазе на камповање са пријатељима. Осим његове породице, која му је увек била покретачка снага, супруга му пружа несебичну љубав и подршку. То је довољан разлог да се поново радује животу.

– Упознали смо се на колеџу. Она има велико срце и много разумевања. Забављали смо се око шест година и 2007. године одлучили да се венчамо. Никако нисам могао да разумем како једна млада, згодна, лепа и успешна жена може да се заљуби у особу у колицима. Касније сам схватио да су колица само превозно средство које не умањује шарм особе која мора да их користи – смешка се Јасмин.

Дана Станковић

------------------------------------------------------

Машта о одличју

Јасмин је члан НСЦД (National Sport Center for the Disabled), који се налази у Винтер парку у Колораду, у Америци.

– Ово је најбољи тим на свету за инвалидско алпско скијање. Има педесетак спортиста и они раде под надзором шест стручних, искусних тренера. Спортисти долазе са свих страна света: Новог Зеланда, Енглеске, Аустрије, Канаде, Шведске, Јапана... Више од тридесеторо њих рангирани су као врхунски скијаши на Светском купу. Услови тренирања су феноменални. Мој отац је уједно и мој тренер. Тренинзи су изузетно напорни и физички, али и финансијски, па би ми свака помоћ добро дошла. Велику подршку добијам од Министарства омладине и спорта, Параолимпијског савеза Србије и појединих хуманих грађана – истиче са захвалношћу. 

У овом тренутку све његове мисли усмерене су ка Параолимпијским играма које се одржавају од 12. до 21. марта 2010. године у Ванкуверу, у Канади. Јасмин ће бити први представник Републике Србије који је икада учествовао на зимским Параолимпијским играма. Та чињеница даје му посебан мотив да још вредније тренира и постигне успех о којем машта сваки спортиста, а то је освајање најсјајнијег олимпијског одличја.