U dvadeset prvom veku, i pored visoke tehnologije, ima dovoljno mesta i za stilski nameštaj. Mnogi su njime opremili svoje stanove, a Ivan Jurić iz Požarevca ga i izrađuje. Od komode, vitrine, ormana, stočića, fotelje, sofe, do francuskog ležaja i raznih drugih komada prepoznatljivih po „kozjim” nožicama.

U Ivanovoj familiji ruka za umetničke zanate nasleđivala se po muškoj liniji.

– Moj deda, koji je bio zlatar, napravio je krst za kralja. Koliko je to tačno, ne znam, ali se tako priča u porodici. Otac duborezac, učenik ohridske škole, posvetio se skulpturama. Nameštaj za svoju dušu radio je povremeno, kad bi ugrabio  malo slobodnog vremena. Svojevremeno je napravio i ogromno zvono od drveta za film „Dugi brodovi”, koje se i danas čuva negde na Crnogorskom primorju. Napravio je i dve garniture šaha, ali sam ih prepustio braći, posle očeve smrt. Sebi sam, uspomene radi, ostavio samo kralja i kraljicu, a izgleda da u tome ima i neke simbolike – kaže Ivan, ne mareći što je raspario originalnu garnituru šaha.

Najveće priznanje

Njegov otac je bio vrhunski majstor duboreza, ali nije imao strpljenja da ikoga uči, pa je Ivan bukvalno morao da krade zanat.

– Dok bi on radio u jednoj sobi, ja sam krišom iznosio šablone u drugu i preslikavao ih. Kad bi naišao, brzo sam ih gurao pod krevet. Raspitivao sam se i kod drugih, odlazio u Beograd kod viđenijih majstora, a najduže sam ostao kod Nauma Doneva u Ohridu. Mnogo građe sam potrošio dok se nisam izveštio i usavršio. Kad je otac video neke moje radove, priznao je da sam postao bolji majstor od njega! – kaže ponosno. 

Ivana je život naučio da ne zavisi ni od koga, zato je uporno i učio sve što se tiče izrade stilskog nameštaja – od obrade drveta do tapaciranja. I uvek je vodio računa da ima dovoljne zalihe materijala.

– Građe imam više nego neka fabrika. Najviše koristim parenu bukovinu i orah, i ostalo tvrdo drvo, osim lipe. Kad dobijem sirov materijal, tri godine ga ne diram. Upotrebljavam stare daske koje su suve kao barut. Onda sam siguran da se neće kriviti. Moje fotelje stare su i po dvadesetak godina, a ni milimetar nisu popustile na sastavima – tvrdi naš sagovornik.

Uvek u roku

Da je naš sagovornik vešt majstor, i sami smo se uverili. Kao hirurške instrumente poređao je dleta po veličini uz ivicu tezge, a tu su i drveni čekić i ostale potrebne alatke. „Dum, dum, dum“ i za pet minuta gotova je ružica. Za mesec dana – eto i komode. Na kraju tonira bajcem, politira šelakom. Posle svaki komad ide onom ko ga je naručio. Drži se ustaljenog tempa i sve isporučuje u roku. Ne seća se za koga je sve radio, ali uvek prepozna svoj komad nameštaja. Tako je, nedavno, u nekoj seriji na televiziji uočio ležaj i fotelju koje je napravio.

Nema toga, kaže, što ne može da napravi, a svaki detalj je originalan.

– Za takav nameštaj mora da postoji dupli šablon, i levi i desni, a ovi moji su stari više od sto godina. Dobio sam ih od Aguštena i njegovog zeta Nikole Kuđerskog, još dok sam kod njih u Beogradu učio stolarski zanat – hvali se s razlogom, dok se glasno preslišava šta je sve uradio. S uzdahom se seća i trpezarije u engleskom stilu, sa šapama i čipkanim ornamentima, koju su, dok je boravio u Ohridu, pravili za mušteriju iz Sarajeva. Voleo bi da ponovo uradi istu takvu garnituru za ručavanje, ali dve godine bi morao samo time da se bavi. I za to ima šablone, samo od toga neće biti ništa, jer je svestan da ljudi više ne mogu da plate skup nameštaj.

Obezbedili decu

Kad je počeo da uči ovaj zanat, Ivan je imao samo petnaest godina, a nije mu dosadio ni posle četrdeset i više. Mada je već dugo zaposlen u lokalnim novinama „Reč naroda”, nema dana da se ne lati dleta. Posao duboresca mu, kaže, dođe kao odmor. Naročito kad se iznervira. Ode u radionicu i odmah je drugi čovek. Može da ostane ceo dan i noć, a da se ne umori.

Ali, i sam se pita da li bi toliko postigao da mu supruga Draginja nije od prvog dana kad su se venčali bila „i leva i desna ruka“. Kad su zidali kuću, „fizikalisala“ je sa majstorima, dok je njen suprug izrađivao stilski nameštaj, a i sada mu redovno priskače u pomoć.

– Ne moram, ali me posao tera. Dok je suprug zauzet rezbarijom, neko treba da šmirgla, lepi, sklapa, lakira, tapacira. Sve to onda radim ja. Samo me nije pustio da naučim duborez, da mu ne tupim alat. Dok je bila manja, i starija kćerka je pomagala kad je trebalo da se šmirgla, ali ni njoj nije dozvolio da se petlja s dletom, tobož, da se dete ne poseče. Ona mu i sad prebacuje što joj je to uskratio – kaže Draginja.

Na našu opasku da nije ni svestan kako se srećno oženio odgovara komentarom:

– Zato su sve pare kod nje! Uzmem sto, dvesta dinara za doručak, a kad treba da se ulaže u nešto veće, onda se dogovaramo. Evo, sad da me pretresete, nećete naći ni žutu banku. U kući ima, hvala bogu. A najvažnije je da smo postigli ono što smo hteli. Bio nam je cilj da obezbedimo decu. Starijoj kćerki smo kupili kuću, a mlađoj ostaje ova gde mi živimo. Nameštaj će da podele. To im je od oca i od majke.

Od izrade nameštaja, kaže na kraju našeg razgovora Ivan, više ne možeš da se bogatiš, ta vremena su prošla. Možeš samo da životariš. Da imaš neku sigurnost i ne strepiš da ćeš ostati gladan. I to je nešto u današnje vreme.