У двадесет првом веку, и поред високе технологије, има довољно места и за стилски намештај. Многи су њиме опремили своје станове, а Иван Јурић из Пожаревца га и израђује. Од комоде, витрине, ормана, сточића, фотеље, софе, до француског лежаја и разних других комада препознатљивих по „козјим” ножицама.

У Ивановој фамилији рука за уметничке занате наслеђивала се по мушкој линији.

– Мој деда, који је био златар, направио је крст за краља. Колико је то тачно, не знам, али се тако прича у породици. Отац дуборезац, ученик охридске школе, посветио се скулптурама. Намештај за своју душу радио је повремено, кад би уграбио  мало слободног времена. Својевремено је направио и огромно звоно од дрвета за филм „Дуги бродови”, које се и данас чува негде на Црногорском приморју. Направио је и две гарнитуре шаха, али сам их препустио браћи, после очеве смрт. Себи сам, успомене ради, оставио само краља и краљицу, а изгледа да у томе има и неке симболике – каже Иван, не марећи што је распарио оригиналну гарнитуру шаха.

Највеће признање

Његов отац је био врхунски мајстор дубореза, али није имао стрпљења да икога учи, па је Иван буквално морао да краде занат.

– Док би он радио у једној соби, ја сам кришом износио шаблоне у другу и пресликавао их. Кад би наишао, брзо сам их гурао под кревет. Распитивао сам се и код других, одлазио у Београд код виђенијих мајстора, а најдуже сам остао код Наума Донева у Охриду. Много грађе сам потрошио док се нисам извештио и усавршио. Кад је отац видео неке моје радове, признао је да сам постао бољи мајстор од њега! – каже поносно. 

Ивана је живот научио да не зависи ни од кога, зато је упорно и учио све што се тиче израде стилског намештаја – од обраде дрвета до тапацирања. И увек је водио рачуна да има довољне залихе материјала.

– Грађе имам више него нека фабрика. Највише користим парену буковину и орах, и остало тврдо дрво, осим липе. Кад добијем сиров материјал, три године га не дирам. Употребљавам старе даске које су суве као барут. Онда сам сигуран да се неће кривити. Моје фотеље старе су и по двадесетак година, а ни милиметар нису попустиле на саставима – тврди наш саговорник.

Увек у року

Да је наш саговорник вешт мајстор, и сами смо се уверили. Као хируршке инструменте поређао је длета по величини уз ивицу тезге, а ту су и дрвени чекић и остале потребне алатке. „Дум, дум, дум“ и за пет минута готова је ружица. За месец дана – ето и комоде. На крају тонира бајцем, политира шелаком. После сваки комад иде оном ко га је наручио. Држи се устаљеног темпа и све испоручује у року. Не сећа се за кога је све радио, али увек препозна свој комад намештаја. Тако је, недавно, у некој серији на телевизији уочио лежај и фотељу које је направио.

Нема тога, каже, што не може да направи, а сваки детаљ је оригиналан.

– За такав намештај мора да постоји дупли шаблон, и леви и десни, а ови моји су стари више од сто година. Добио сам их од Агуштена и његовог зета Николе Куђерског, још док сам код њих у Београду учио столарски занат – хвали се с разлогом, док се гласно преслишава шта је све урадио. С уздахом се сећа и трпезарије у енглеском стилу, са шапама и чипканим орнаментима, коју су, док је боравио у Охриду, правили за муштерију из Сарајева. Волео би да поново уради исту такву гарнитуру за ручавање, али две године би морао само тиме да се бави. И за то има шаблоне, само од тога неће бити ништа, јер је свестан да људи више не могу да плате скуп намештај.

Обезбедили децу

Кад је почео да учи овај занат, Иван је имао само петнаест година, а није му досадио ни после четрдесет и више. Мада је већ дуго запослен у локалним новинама „Реч народа”, нема дана да се не лати длета. Посао дуборесца му, каже, дође као одмор. Нарочито кад се изнервира. Оде у радионицу и одмах је други човек. Може да остане цео дан и ноћ, а да се не умори.

Али, и сам се пита да ли би толико постигао да му супруга Драгиња није од првог дана кад су се венчали била „и лева и десна рука“. Кад су зидали кућу, „физикалисала“ је са мајсторима, док је њен супруг израђивао стилски намештај, а и сада му редовно прискаче у помоћ.

– Не морам, али ме посао тера. Док је супруг заузет резбаријом, неко треба да шмиргла, лепи, склапа, лакира, тапацира. Све то онда радим ја. Само ме није пустио да научим дуборез, да му не тупим алат. Док је била мања, и старија кћерка је помагала кад је требало да се шмиргла, али ни њој није дозволио да се петља с длетом, тобож, да се дете не посече. Она му и сад пребацује што јој је то ускратио – каже Драгиња.

На нашу опаску да није ни свестан како се срећно оженио одговара коментаром:

– Зато су све паре код ње! Узмем сто, двеста динара за доручак, а кад треба да се улаже у нешто веће, онда се договарамо. Ево, сад да ме претресете, нећете наћи ни жуту банку. У кући има, хвала богу. А најважније је да смо постигли оно што смо хтели. Био нам је циљ да обезбедимо децу. Старијој кћерки смо купили кућу, а млађој остаје ова где ми живимо. Намештај ће да поделе. То им је од оца и од мајке.

Од израде намештаја, каже на крају нашег разговора Иван, више не можеш да се богатиш, та времена су прошла. Можеш само да животариш. Да имаш неку сигурност и не стрепиш да ћеш остати гладан. И то је нешто у данашње време.