Bračni par Gordana  i Miroslav Miško Ristić u Nišu su poznati kao dugogodišnji preduzetnici. Držali su samoposlugu, pa restoran i sve je, kažu, bilo prva liga. I pored toga, nisu opstali. U vreme inflacije i besparice sve je „puklo”. Onda su seli i razmislili šta dalje. Posla se nisu bojali, navikli su da rade od ujutru do uveče, ali, ovoga puta su hteli da pobegnu od gradskog života i pozabave se nečim u čemu neće imati konkurenciju. I setili su se – odmetnuće se u prirodu i čuvaće koze – to baš niko neće da radi.

Nisu oklevali da tu odluku sprovedu u delo.

– Kupili smo livadu blizu puta, nadomak Svrljiga i na njoj sagradili kolibu za smeštaj stada i jednu kućicu gde ćemo mi boraviti. Opredelili smo se za francusku alpinu, relativno mladu rasu, a presudno je bilo to što je izuzetno otporna na bolesti.

Zna se ko je glavni

U ovaj „biznis” su ušli pre četiri godine i sada već mogu da sagledaju rezultate i ozbiljnije planiraju budućnost. Mada su napravili jaku selekciju, želeli bi da još malo poboljšaju kvalitet stada i da broj grla uvećaju na sto. Od tog broja nisu daleko, s obzirom da već imaju 70 koza, jednog odraslog jarca i dva muška jareta, koja će izgleda morati da pričekaju da dođe njihovih „pet minuta”. Predvodnik stada, jarac po imenu Rajko, ne dozvoljava da mu neko dira „harem”. Hijerarhija je, objašnjavaju, izražena i među kozama. Zna se koja je glavna, a tu titulu nosi ona koja se ne zove bez razloga Lepotica.

Koze su dobroćudna, pametna i vrlo zanimljiva stvorenja, pa ih Gordana i Miško sa pažnjom nadgledaju i brinu o njima.

– Pravo je čudo kakve su čistunice, ako slučajno zamočiš ruku u vodu, neće je piti. Znaju šta pasu i nepogrešivo biraju hranu, a poslastica im je da brste. Kad naume da dohvate neki list, propnu se na dve noge kao balerine. Ali, leto brzo prođe. A, koze imaju ustaljen ritam života i moraju da jedu na vreme, pa već sada uveliko pripremamo seno za zimu.

Najbolja je detelina lucerka i mešavina čistih planinskih trava, kojih na ovom podneblju ima oko 760 vrsta. To se pokosi, osuši i izbalira, pa je vrlo jednostavno hraniti ih. Preko zime im pomalo dajemo i kukuruz, a od proleća do jeseni isključivo pasu, što je veoma značajno zbog kvaliteta mleka i sira. S obzirom na to da u ovom kraju ima na stotine raznovrsnih biljaka, možemo slobodno reći da one ne pasu, već piju čaj. Zato mi, svakom ko od nas kupi mleko, možemo da garantujemo da je, u stvari, kupio zdravlje. Najviše ga uzimaju za decu koja pate od bronhitisa i pokazalo se da dosta pomaže u lečenju – ističu ovi vredni ljudi.

Sve po propisu

Pošto je cena mleka niska, odvoje malo „za lek”, a od ostatka uglavnom prave sir.

– Dnevno pomuzemo više od 100 litara, ali od toga dobijemo samo desetak kilograma sira, jer je mleko ređe i ne sadrži onoliko masnoće kao ovčije ili kravlje. U suštini pripremam klasičan sir, koji se razlikuje samo po aromi, u zavisnosti od toga koju vrstu lekovitog bilja ubacujem u njega: žalfiju, majčinu dušicu, kamilicu, nanu, kantarion, bosiljak, koprivu ili već ko šta želi. Te trave berem lično, svojom rukom, i to biram samo listiće. Posle ih osušim, sitno sameljem i dodam u mleko kad ga sirim. Posebnog ukusa je sir u maslinovom ulju sa začinima, kao i presan, mlad sir pre nego što se posoli. Čula sam da su neki ljudi počeli da prave sapun od kozjeg mleka, pa sam rešila da i to isprobam – najavljuje raspoloženo Gordana.

Kad su sa svojim proizvodima izašli na novosadski i niški poljoprivredni sajam, dobili su priznanja i za stado i za sir. Tom prilikom upoznali su profesore sa novosadskog Veterinarskog instituta koji su im omogućili prezentaciju, a nastaviće da prate njihov rad, tako da neće biti bojazni da u bilo čemu ne postupaju u skladu sa propisima.

Niko neće u pastire

Ovaj uigrani tandem zasad sve drži pod kontrolom i mnogo toga i uradi. Povremeno dođu i sinovi da im pomognu. Najveći problem im je da zadrže pastira.

– Koze moraju svakog dana da se vode na ispašu, pre podne od osam do dvanaest, a po podne od četiri do sedam, pola osam. Između toga planduju, ali iz predostrožnosti ih treba obići, dati im vode... Dobrog pastira je teško naći. Nudimo hranu, smeštaj, lepu platu, a verujte da se na prvi konkurs niko nije javio. Ljudi bi da dođu do novca, ali samo na „trange-frange” način. Poniženje im je da budu čobani. Za sada je tu Goran, ali nismo sigurni dokle će ostati. Bilo bi nam žao da ode, zavolele ga koze, kad ih pozove, sve do jedne trče kod njega, a na druge se i ne osvrću.

Kao u svakom poslu, i u ovom ima mnogo problema. Razboli se koza, ugine jare, a muku muče i sa naravima naših ljudi. Od toliko prostora, baš na ovom lepom proplanku bacaju smeće! I pored svega, ne kaju se što su se upustili u ovaj poduhvat.

– Lakše je, jer smo psihički rasterećeniji. Imamo neku sigurnost i mir. Kad treba, skoknemo do Niša, ali se brzo vratimo. Tamo nas nešto steže, guši a ovde se osećamo opušteno, rasterećeno. Zimus smo tu prezimili i uživali bez struje i bez televizora, uz svetiljke na gas. Od nove godine koze su počele da se jare i zbog toga smo morali da budemo prisutni. Napolju sneg do struka, a mi založimo peć i razbaškarimo se u ovom malom toplom sobičku. Takvu idilu nismo doživeli ni kao mladi. Ima onih koji na ovo što mi radimo gledaju s prezirom. Otvoreno nas pitaju: „Šta je vama to trebalo? Učili ste školu, imali kafanu u Nišu, a sad ste kozari. Zar vam nije ispod časti?” Nama ne smeta. Zavisi ko šta hoće od života.