Када је 2000. године окупила девојке и основала „Гранд балет”, Соња Лапатанов није могла да сања да ће насмејана Драгана Милошевић учествовати на „Фарми” и нервирати будућу звезду Немању Стевановића и његову девојку...

Ова реченица вероватно ће као магнет привући читаоце склоне гутању текстова о ријалити програмима, јер можда само још, иначе врло духовита Соња, није приступила плејади ликова који су се филозофско-социолошки позабавили „утицајем збивања у Лисовићу на нацију”. Могла је, али је имала преча посла. А и нас та тема баш и не интригира превише. Дочекала је, додуше, шефица Лапатанов своју сарадницу Драгану у телевизијском студију, али тих дана је промовисала трећу књигу путописа „Мама Африка” и паковала кофер за пут у Монголију.

Чим се вратила кући, била је спремна да уз навикавање на спавање по овдашњем времену и часовној зони, с нама подели утиске о путовањима, послу, јер ова дама не мирује. Сем што сликовито и занимљиво говори, она је час у Београду, Љубљани, спрема кореографију за ово, осмишља наступ оног, пише текст...

Када се врати из тих далеких крајева, шта прво пожели у тањиру?

– Наручим свеж хлеб, говеђи пршут, парадајз и обавезно супу – узвраћа.

Питамо то, знајући да се не либи да једе специјалитете из шума и прашума попут њених домаћина.

– Пробам све, стомак се већ привикао на такву исхрану. О води посебно водим рачуна, узимам флаширану, а признајем једино ми се није допало месо крокодила. Не носим конзерве у руксаку, евентуално ставим само плазму. С обзиром да сам се убуцила камо среће да наиђем на земљу где ништа не могу да једем, да скинем коју килу – смеје се Соња.

Ипак, да се зна: још да стигне у Аустралију и неће бити континента на који ова некадашња балерина није крочила. Наредних месеци „скокнуће” до Јужне Африке, Намибије, Зимбабвеа и Мозамбика.

– Мораћу да се одрекнем много тога, али жеља ми је да видим и Јужни пол и нека индонежанска острва на којима земљотреси стално тресу тло – планира гласно наша домаћица.

Гранични службеници и цариници „шарали” су деценијама по њеним пасошима, ударали шарене штамбиље... Пропутовала је више од 120 земаља. Најпре као сасвим мала девојчица са родитељима из родног Битоља – код бабушке и дедушке у Београд, па код мамине родбине у Берлин, касније са ансамблом Народног позоришта... да би од 1990. године самостално пошла по свету и постала страствени глобтротер.

– Многи ме питају колико коштају путовања. Нама су сада отворена врата Европе, па са мање пара него некада, и уз повластице, може да се стигне свуда. Тунис и Египат су рецимо врло доступне дестинације, али постоје ствари којих човек, ипак, мора се одрекне када путују попут мене. Да ли многе свадбе морају да буду организоване за стотине званица, да се сви гости напију, накркају и плате певачице, музичаре. Тим парама, рецимо, може да буде финансирано нечије путовање. Конкретно у Монголију сам ишла преко неке канадске агенције, врло повољно. У просеку за пут платим између хиљаду и три хиљаде евра, али одричем се много тога. Имам прастари ауто од пре двадесет година, који мени завршава посао, неки луксузнији ми не пада на памет – признаје светска путница.

Сада више нигде Соња не иде грлом у јагоде, не стопира, не жели да станује код непознатих. То је опасно, због киднаповања, ратова. Као глобтротерка нигде на креће накићена, разоружава опасне персоне бенигним питањима где се нешто налази. Говори енглески, немачки и руски, па уме да заподене разговор, као што јој се то догодило у Монголији.

– Све је почело у време оне страшне инфлације, када по једној цени поручиш кафу а када ти је скувају и донесу она поскупи, схватила сам да је најбоље улагати у себе, свој ум и душу. Пошто сам хришћанка желеле сам да видим корене свих нас, отишла сам у Израел, тамо где се родио Исус и завршио свој пут. Била сам јако задовољна. Онда крећем организовано на интерконтиненталне туре, не слутећи да ће то да прерасте у страст – сећа се Соња. – Мислим да има ту и утицаја мојих предака који су били нека врста номада, јер су живели у земљама које су имале своје ратове и револуције. Мигрирали су, ишли с краја на крај света. Татини потичу из Русије, мој деда Петар био је санитетски лекар, стално се селио по гарнизонима, на крају стигао у Београд. Био је један од оснивача војне болнице, тачније одељења дерматовенерологије, у близини места где сада живим, а са свог прозора гледам и руску амбасаду.

-------------------------------------------------

Све што (ни)сте знали о Соњи

Соња Лапатанов је рођена у Битољу. По завршетку гимназије и балетске школе „Лујо Давичо”, постаје стални члан Балета Народног позоришта у Београду, где је као истакнути солиста наступала у представама текућег репертоара. Онако најкраће о њеној каријери могло би се укратко истаћи:

·1973. године, на Дубровачким летњим играма наступа у трупи Мориса Бежара, у представи Ромео и Јулија, Хектора Берлиоза. 

·1977. године добија стипендију владе СССР-а за стручно усавршавање у Москви на Државнoj академији позоришних уметности. У том периоду стажирала је у Бољшом театру и похађала предавања код врхунских совјетских стручњака, педагога, кореографа, и балетских уметникаСтручкове, Тучнине, Земчужине, Прибилова, Плисецке.

·По завршетку стручног усавршавања и стажирања у Бољшом театру, стиче квалификацију кореографа и педагога.

·1984. одлази у Њујорк и тамо се кроз усавршавањеи праћење бродвејског репертоара упознаје са начином рада и теоријом америчког мјузикла, као и техником модерног и џез балета.

·2006. године, из штампе излази прва књига путописа „У скутима Хималаја”.

·2008. године, из штампе излази друга књига путописа „Рајска острва”.

·2010. године, из штампе излази трећа књига путописа „Мама Африка”, у издању издавачке куће „Дерета”.

·Набрајање награда, а било их је двадесетак баш вредних, међу којима „Златни беочуг” и Стеријина наградаза кореографију и сценски покрет, заузело би још најмање оволико простора. Ипак да се зна – 2004. године, постаје председник Удружења балетских уметника Србије а 2005. године, директор Дирекције Фестивала кореографских минијатура.

Шапа и Шапоњићи

Шта значи Лапатанов, питамо Соњу за презиме.

– Лапа је шапа на руском. Ти значи да бих ја у преводу била Шапоњић. Моји преци си углавном сви били имућни, њихова имања обилажена су „у три дана јахања”. Од те целе фамилије остао је једино мој стриц који је умро пре две недеље. Наравно, имам брата и сестру од стрица, али то је већ друго колено, како се то каже. Иначе, моји родитељи су се срели у Атини, тата је био заробљених а мама је тамо дошла да ради, јер се Немачка распадала. Прошла је кроз Београд и одушевила се градом у коме су, запамтила је, у многим радњама висиле табле сланине а људи носили обућу са ђоном од плуте.

Чиме се сада бави

Некадашња балерина, сада светска путница, силом прилика је завршила каријеру у четрдесетим, јер „ко би гледао матору играчицу на сцени (примећује Соња)”. Сада се посветила кореографији и пише репортаже и књиге, налази себе у томе јер подсећа сапутнике где су били а друге подстиче да крену њеним стопама. Учествује у реализацији телевизијских рекламама по позиву. „Гранд балет” је настао 2000. иако сарадња са Бреном и Сашом Поповићем траје већ три деценије, од припрема за домаће такмичење за учешће на Евровизији.

– Ангажовао ме је РТС да помогнем „Слатком греху” и Брени. Заједно су ме подсећали на Снежану и седам патуљака, с тим што је Брена стално подсећала момке да мењају чарапе. Када је требало да се направи „Гранд балет” костимограф Мира Чохаџић се сетила мене, предложила ме, ја покупим све оне девојке које умеју да играју, али нису предодређене за црног и белог лабуда и тако је кренуло. У сали Старог ДИФ-а увежбамо комбинације, онда се целина прави на лицу места, у студију – објашњава Соња Лапатанов. – У овом лудом времену човек може само да пожели да има такав ангажман, све на време и по договору са Поповићем. Мени је то прилика да се искажем и у тој играчкој форми, а и овом приликом поновићу да је Драгана Милошевић, учесница „Фарме” заправо плесачица латино плесова, а не балерина. И лепо лице Србије, храбра девојка, надам се да ће направити успешну каријеру и ван „Гранд балета”. 

Рајна Поповић