Мада предузимљиви домаћини, њих педесетак, настоје да поштују традицију, до доношења новог закона војвођанска запрежна кола остају у дворишту на Тари, а кобасица из супермаркета завршаваће у тањиру неких гостију уместо кајмака и вруће лепиње.
Етносело је сложеница новијег датума, настала од наше речи село и грчке етно који означава да се реч односи на народ, или народне обичаје, а подразумева туристичку понуду у духу српске традиције почев од народног градитељства, гостопримства, домаће – националне кухиње... Подразумева.
У недостатку нечега специфичног и аутентичног у туристичкој понуди Србије и региона, створена је здрава конкуренција предузимљивих људи који као да се такмиче ко ће пре изумети нешто ново да привуче госте. Ко нема баку а хтео би да се у селу наспава и одмори, а и доручкује домаћег кајмака и врућих лепиња као код најрођенијих, плати па се препусти уживању. Преморенима – добро, још боље предузимљивима. Ипак, да се зна: само Сирогојно по свим критеријумима носи оправдано назив „етносело”, све остало је варијација на тему сеоског туризма. Али, коме је то још битно ако нема своје бабу и деду у некој паланци.
Почетком шездесетих година прошлог века у селу Девићима, општина Ивањица, зачет је сеоски туризам. Међутим, због лоших путева пре свега, без рекламе и помоћи државе, овај покушај је остао у запећку туристичке понуде све док није на нови начин спојена потреба за одмором у природи и носталгија за сеоском идилом.
Рачуница је показала да се од издавањем соба може пристојно допунити кућни буџет. Тако су многи почели да преправљају своје оронуле куће, сређују собе, преуређују дворишта за долазак најпре домаћих, а онда стидљиво и иностраних туриста.
Сада тих сеоских домаћинстава има широм Србије, то су обично породичне куће новијег датума у којима су неке собе и поткровља преуређени за примање гостију. Може се добити преноћиште, евентуално доручак, а пун пансион за сада у својој понуди имају само они који се озбиљније баве туризмом. А да би се неко бавио овом делатношћу, по речима Владимира Ивановића, председника Националне асоцијације за развој сеоског туризма, потребни су пре свега воља, одговарајући простор и кућа, па пријава делатности у општини…
Вајат дражи од хотела
Свест да све више житеља градова жели одмор у природи „као код баке”, али и комфор налик хотелском, допринела је подизању једног од првих етносела у Коштунићима. Село је имало комфорне вајате апартманског типа са заједничким националним рестораном, продавницу сувенира и домаће радиности, музејом, у близини је била црква… Све што је потребно за попуњеност свих 365 дана у години. Било, јер тренутно не ради.
Једно друго „Старо село Сирогојно”, тачније музеј на отвореном, створено на основу етничког истраживања Ранка Финдрика, подигнуто је још 1981. године, са намером да сачува траг старе српске сеоске културе 18. и 19. века. Оно је добар „школски” пример споја традиције и туризма, који би и другима могао бити узор. Сирогојно је било и остало – јединствено у Србији, бар до усвајања новог закона који ће будућим предузетницима помоћи да стручније уреде етноамбијент, да се не би десило да двориште на Тари красе залутала војвођанска запрежна кола…
Чињеница да етносела, сеоска домаћинства и уопште сеоски туризам могу да донесу новчану корист често је била злоупотребљавана. Многи су се загубили негде између жеље за новцем и искрене љубави према традицији и културној заоставштини, па је „етно” сада само појам, у теорији лепо објашњен, а велнес центар, финска сауна, џакузи постали су саставни део понуде у неким од „села”... Додуше, има то и своје оправдање – због разноврсније понуде, а уколико не познајемо довољно своје обичаје и традицију лако ћемо посегнути за страним… Међутим, било би неправедно занемарити значај етносела у туристичкој понуди Србије. Кажемо етносела, а тај појам још званично не постоји у нашој туристичкој понуди, још није направљена категоризација по којој би се знало који објекти припадају којој групи, већ је све стало у две речи – рурални туризам.
Чињеница је да је због недостатка стручности и закона, свако од предузимљивих етнодомаћина радио како је знао и умео, али исто тако да је управо овај вид туризма на наш начин постао интересантан до те мере да је Дрвенград Емира Кустурице на Мећавнику добио највеће признање Унеска. Наиме, проглашен је за једно од најлепших европских етнооаза и стављен под заштиту ове организације. И ко мари за то што овај град само подсећа на народно градитељство? Битно је да колона знатижељних посетилаца хрли ка Мокрој Гори да би видели режисеров градитељски домет и да би уживали у домаћем соку од малина. Шта више?

Етносело Станишићи су прича за себе. Све чешће их називају Дизнилендом с оне стране Дрине. У почетку су комшије негодовале што у питомој, равној Семберији, ниче „брдско-планинско село”, како га је по свом сећању из детињства и машти дочарала породица Станишић. Захваљујући баш том етноселу, Бијељина је постала туристичко одредиште. Они који траже длаку у јајету лако ће наћи замерку, тврдећи да је претрпано, али да је све уређено и одржавано не може се порећи, а улаз се, за разлику од Дрвенграда, не плаћа. Оно што се може замерити, али не етноселу већ комшилуку – јесте складиште грађевинског материјала, с једне стране, ауто-отпад, с друге стране…
Моравски конаци су друга прича. Ово „село”, које краси црква брвнара посвећена светом Николи, настало је чишћењем сеоске депоније, коју је заменило језерце чисте воде, идила је употпуњена аутентичним кућама које су стизале са разних страна, па су се укрстили разни стилови народног градитељства. Мана овог „сеоцета” је велика гужва викендом, али има оних који управо то воле.
Дрина је начичкана етноселима. Међу најпосећенијим је Сунчана река, захваљујући чињеници да поред близине бање Ковиљаче, Сокограда, Тршића, гости могу да уживају и у чарима реке, јахању… Док су у Врхпољу туристима обезбедили и могућност сплаварења.
Разумети домаћине
Како смо сазнали од Јагоде Јовићевић, саветника за сеоски туризам у Туристичкој организацији Србије, многи улазе у овај посао без претходног плана о исплативости. Међутим, Гостољубље у Мионици се полако, али успешно шире, с обзиром на то да је све почело од породичне куће, а онда захваљујући донацији Министарства пољопривреде и имању које се простире на 11 хектара, израсло у етносело са шест вајата. Слично су урадили и у Сурдуку, у Дунавском гнезду, где је све почело од викенд куће, а после три године ту су још две помоћне зграде са апартманским смештајем направљене у стилу древних сремачких котобања….
Да је етнотуризам уносан показује и пример еко-етносела на Златару у које је уложено 50.000 евра само да би се довела вода.
Гостима из иностранства провод у етноселима је интересантан али и скуп, јер се цене крећу од 15 па до 250 евра по особи за дан, што је у рангу, па чак и скупље, сличне туристичке понуде у ЕУ. Храна је права сеоска, холестерична, дакле јака и обилна, често употпуњена чајном кобасицом из супермаркета. Све то стоји, јер хтели то или не, многима је етно само параван за класично угоститељство. Сакупи се по селу где се шта затекне, битно је да је „старо”, окачи се на плафон, зидове, врата… У собу се убаци стари креденац, ћилим на под и то је све од намештаја… Бар за сада.
– У Србији данас постоји око 50 објеката који би се могли уврстити у етносела и етнотуризам с обзиром на то да задовољавају најстроже стандарде, а њихови власници чак говоре и стране језике – напомиње Ивановић. – Предстоји категоризација и подршка да се створе услови за бављење руралним туризмом, који ће помоћи у заустављању напуштања планинских села, а многим младим људима дати шансу да уз туризам покрену и друге делатности – попут сточарства и воћарства.
Шта рећи? Сачувати оригиналност и примамљиви шарм, а грешке „испеглати” јер етносела, која настају у последњих пет-шест година, јесу магнет који мами све више гостију.
-------------------------------------------------------
Што аутентичније, то привлачније
Све више туриста широм света, посебно оних који посећују руралне делове за њих егзотичних земаља, желе да учествују у животу те заједнице, да упознају њихове обичаје, традицију, културу, начин живота, начин исхране…
– Полако постајемо свесни да је глобализација и стандардизација стварност, хтели ми то или не, јер је она услов опстанка. А у стандарде улази чак и наше духовно наслеђе, пре свега језик који полако узмиче пред туђицама. Зато и наш човек има све више потребу за идентитетом и кроз материјално наслеђе – каже Јованка Сечански, етнолог из Београда, преносећи нам своје искуство након недавне посете Русији, где су подигнута права етносела и насељена уметницима примењене уметности, тако да гости могу да се упознају са старим занатима, купе сувенир и уживају у гостопримству.
Посетиоци наших етносела можда још нису навикли на живот са мештанима, теже разумеју њихова размишљања и окружење. С друге стране, у етноселима би ваљда морале да постоје стаје са стоком и просторије за прераду млека, израду зимнице, просторије за ткање, разне радионице у чијем раду би учествовали и туристи, као што је то, рецимо, случај у Италији.

--------------------------------------------------------

Бројеви
У Србији је традиција сеоског туризма дуга, па ипак бисмо могли рећи да је још увек у повоју. Туризмом се данас бави прео 300 домаћинстава на подручју 40 општина, са понудом од око 3.000 кревета. Цена ноћења је између 500 и 2.500 динара. Захваљујући све већем интересовању туриста, посета у последње четири године расте око 30 одсто годишње, расте и понуда, мада се број ноћења прећуткује.

-------------------------------------------------------

Како започети
За бављење руралним туризмом најбитније је да предузетник преиспита самог себе, а и добије подршку породице.
Гост за свој новац тражи квалитет, аутентичност – да за неколик дана доживи регион и да то искуство буде искрено, без „преписивања”, али је зато спреман и да плати.
А груба рачуница каже:
120 дана пута 4 кревета = 480 ноћења пута 10 евра = 4.800 евра
Просек плате у Србији је 350 евра, а 350 х 12 = 4.200 евра!

------------------------------------------------------

Како је у Европи
Сеоски туризам је у земљама Европе и у САД почео да се развија средином шездесетих година. У почетку је то био породични излет током викенда, јер је годишњи одмор по обичају био резервисан за море или планину. Истраживања су показала да већу склоност интелектуалаца за одмор у руралним крајевима, баш као и већи број мушкараца који, за разлику од жена, желе да проведу одмор на селу. Ипак, Аустријанци су отишли најдаље у свему томе.
Педесетих година прошлог века, после озбиљних истраживања, у оквиру националне стратегије за развој заосталих сеоских подручја, простор Алпа почиње да оживљава. На првом месту то је значило додатне приходе, а сем градње путева других користи заустављено је напуштање села. У контакту са туристима поново оживљава културни живот, измешало се старо и традиционално са модерним, тек сви су с поносом истицали да се у Алпе вратио живот.
И Велика Британија је увидела могућност оживљавања руралних крајева уз помоћ туризма. Почетком седамдесетих година у Шкотској многи проналазе ухлебље у сеоском подручју, а по неким статистикама тамо је однос становника и туриста 1: 5 у руралним подручјима. Ни белгијски сељаци се нису одрекли гостопримства, као ни француски, с тим што ови други, многи се слажу, имају најразноврснију понуду за туристе. Гости су већином Французи, из свих слојева становништва.
У последњих двадесетак година туризам у селима Ирске има статус националне културне баштине и управо то га чини врло привлачним.
У Италији, по неким подацима, чак 7.000 домаћинстава изнајмљује љубитељима природе и сеоског одмора 100.000 кревета.
У Словенији домаћин зна да ће за шољу млека и домаће производе које сервира на сто постићи већу цену и зараду и том изазову тешко одолевају сви они који имају услове да се баве сеоским туризмом, а таквих је око 500 сеоских домаћинстава која гостима нуде смештај и храну. Сва домаћинства су категорисана, што код нас није случај.
У Хрватској се иде на организацију мештана села тако да једни дају услуге смештаја, док други своје органски добијене производе пласирају ту, на лицу места.