Kad je prevozno sredstvo u pitanju, ovaj Požarevljanin „ne juri” ni estetiku, ni brzinu. Miodragu Miljkoviću za volanom je najvažnija sigurnost, a od terenskih vojnih džipova, po njemu, pouzdanijih četvorotočkaša nema. Vozio je i kroz blato, i preko gudura, i niz strme padine, i uz velike uspone... Malo-pomalo, pa je ljubav prema tom tipu vozila prerasla u svojevrstan hobi, čak i više od toga.

Miodrag je po zanimanju ekonomski tehničar, ali je dugo radio kao profesionalni vozač. Krstario je velikim kamionima po Bliskom istoku, u Srbiji upravljao autobusom, u Italiji hladnjačom... Toliko je navikao na te grdosije, da ga više ni privatno nisu zanimali obični porodični automobili. Terence je zavoleo zbog jednog „vilisa”.

Prodao, pa otkupio

– Taj mali američki vojni džip je moje prvo iskustvo sa terenskim vozilima. Kupio sam ga 1980, a prodao 1999. godine. Nisam imao drugi automobil, pa mi je služio za sve. Njime sam vukao materijal, išao na posao, vozio porodicu. Deca su bila mala, napolju sneg, mraz, a oni ispod cerade u „vilisu”, rumeni kao jabuke. Niko nije kinuo, niti se nakašljao. Kad god bih se njega setio, mučila me nostalgija i pre jedno pet godina rešio sam da ga otkupim. Izgledao je jadno: karoserija je sva bila trula, motor blokirao, a pride ga i ćurke uneredile. Rasturio sam sve do jednog šrafa, šasiju sam peskario i zadržao, a staru karoseriju razmerio i prema tim dimenzijama napravio novu, i to od lima debelog dva milimetra, da ne može da propadne dvesta godina – kaže Miodrag sav ozaren, kao da priča o nekom dragom biću.

U međuvremenu je počeo da kupuje i restauriše i druge džipove. Osim „vilisa” kroz ruke su mu prošla i dva univerzalna nemačka vojna vozila marke „mercedes unimog”, tri „pincgauera”, pa „jastreb”, „dodž”...

– Tog „dodža” iz 1943. godine, kod nas poznatog pod imenom „super dodž” zato što je imao tri osovine, video sam na jednom otpadu pored Morave. Prosto mi je bilo žao da ga ostavim da propada. I njega sam razmontirao, i kako sam šta rasturao, tako sam slikao. Očistim, ispeskarim, ofarbam... Jedan drugar mi je za njega u Frankfurtu nabavio originalnu boju iz Drugog svetskog rata. Sa „dodžom“ sam se mučio godinu dana, ali sam ga besprekorno udesio i prodao jednom čoveku iz Trebinja – priseća se Miodrag.

Jastreb za dušu

O „jastrebu” govori sa posebnim žarom.

– Uradio sam mu potpuno originalan dizajn, ne postoji nijedno terensko vozilo koje sam prekopirao. Napravljen je od starog trulog vojnog „pincgauera” na koji sam stavio delove od svega i svačega, čak sam ugradio i infracrvene farove za noćnu vožnju. Verujte, ovaj džip je čudo! To je prvi pravi srpski džip. Smem da bacim rukavicu u lice najvećim i najboljim proizvođačima terenaca na svetu i da se kladim: gde god američki „hamer” može da prođe, i ovaj će! Čak na nekim mestima i lakše, zato što ima šire gume. Sekao sam šumu i dve nedelje ga besomučno vozio po gudurama i urvinama. To mu je bilo svojevrsno testiranje. Sve što se od kvarova desilo na njemu, i to samo zbog truckanja, svodi se na otkinutu prednju i zadnju tablicu i kontrolnu žicu za lampu za prednju vuču, i ništa više. Njega sam uradio za svoju dušu, registrovao, i ne nameravam da ga prodam – ističe naš sagovornik i napominje da za sledeću godinu planira još jedan eksperiment.

Iseći će, kaže, kamion TAM 110 i napraviće terensko vozilo, po obliku slično „pikapu”, ali će biti šire i duže. Što se tehničkog dela tiče, kočnice, paljenje, sve je ispravno, a ubacio je i servo volan. Preostali su samo bravarski i limarsko-farbarski radovi. Prikuplja materijal i sa tim namerava da krene od proleća. Još nije siguran kako bi to vozilo trebalo da izgleda. Lomio se jedno vreme da prekopira haubu „hamera”, ali je ipak odustao. Ako treba, radije će da kopirati samog sebe, nego bilo koga, kaže pun ideja i energije, zbog čega je u Požarevcu popularan, a u Kraljevskom tehničkom društvu, čiji je član, veoma uvažen.

On krupan, a garaža tesna

Miodrag ima jednu malu, uigranu ekipu, pa sve što izmozga može i da realizuje. On samo kaže, a oni po njegovim instrukcijama seku, vare, sklapaju… Uz njega su stalno brat Dejan, izuzetan majstor bravar, i Srećko i Željko, dva vredna i spretna momka. Kad ustreba, angažuje još ponekog.

Problem mu predstavlja nabavka delova, pa je prinuđen da obigrava vojne otpade u Milanovcu, Temerinu, Novom Sadu, Sevojnu, Prijepolju... Tek ponešto nađe u našim prodavnicama ili poruči iz inostranstva. Za „vilisa” je, recimo, sve delove naručio iz Nemačke i Austrije: korpu, lamelu, druk lager, kočione cilindre, obloge kočnica, amortizere.

Druga muka su mu uslovi rada. On krupan, a garaža tesna. Kad uparkira džip, ne može da se provuče i da ga pogleda s boka, pa su neke stvari morali da rade i po dva, tri puta. Ali, i to je deo izazova. Uz malo muke, slađe je do cilja. Kad sedne za volan, zaboravi sve.

– Mora čovek negde da nađe oduška. Ja se izduvam vozeći po šumama i gorama, a razmišljam da se prijavim i na „džipijadu“. Nekad nešto i prodam, tek da „izvadim“ novac koji sam uložio i da se vidi da nisam uludo traćio vreme svih ovih godina.