Кад је превозно средство у питању, овај Пожаревљанин „не јури” ни естетику, ни брзину. Миодрагу Миљковићу за воланом је најважнија сигурност, а од теренских војних џипова, по њему, поузданијих четвороточкаша нема. Возио је и кроз блато, и преко гудура, и низ стрме падине, и уз велике успоне... Мало-помало, па је љубав према том типу возила прерасла у својеврстан хоби, чак и више од тога.

Миодраг је по занимању економски техничар, али је дуго радио као професионални возач. Крстарио је великим камионима по Блиском истоку, у Србији управљао аутобусом, у Италији хладњачом... Толико је навикао на те грдосије, да га више ни приватно нису занимали обични породични аутомобили. Теренце је заволео због једног „вилиса”.

Продао, па откупио

– Тај мали амерички војни џип је моје прво искуство са теренским возилима. Купио сам га 1980, а продао 1999. године. Нисам имао други аутомобил, па ми је служио за све. Њиме сам вукао материјал, ишао на посао, возио породицу. Деца су била мала, напољу снег, мраз, а они испод цераде у „вилису”, румени као јабуке. Нико није кинуо, нити се накашљао. Кад год бих се њега сетио, мучила ме носталгија и пре једно пет година решио сам да га откупим. Изгледао је јадно: каросерија је сва била трула, мотор блокирао, а приде га и ћурке унередиле. Растурио сам све до једног шрафа, шасију сам пескарио и задржао, а стару каросерију размерио и према тим димензијама направио нову, и то од лима дебелог два милиметра, да не може да пропадне двеста година – каже Миодраг сав озарен, као да прича о неком драгом бићу.

У међувремену је почео да купује и рестаурише и друге џипове. Осим „вилиса” кроз руке су му прошла и два универзална немачка војна возила марке „мерцедес унимог”, три „пинцгауера”, па „јастреб”, „доџ”...

– Тог „доџа” из 1943. године, код нас познатог под именом „супер доџ” зато што је имао три осовине, видео сам на једном отпаду поред Мораве. Просто ми је било жао да га оставим да пропада. И њега сам размонтирао, и како сам шта растурао, тако сам сликао. Очистим, испескарим, офарбам... Један другар ми је за њега у Франкфурту набавио оригиналну боју из Другог светског рата. Са „доџом“ сам се мучио годину дана, али сам га беспрекорно удесио и продао једном човеку из Требиња – присећа се Миодраг.

Јастреб за душу

О „јастребу” говори са посебним жаром.

– Урадио сам му потпуно оригиналан дизајн, не постоји ниједно теренско возило које сам прекопирао. Направљен је од старог трулог војног „пинцгауера” на који сам ставио делове од свега и свачега, чак сам уградио и инфрацрвене фарове за ноћну вожњу. Верујте, овај џип је чудо! То је први прави српски џип. Смем да бацим рукавицу у лице највећим и најбољим произвођачима теренаца на свету и да се кладим: где год амерички „хамер” може да прође, и овај ће! Чак на неким местима и лакше, зато што има шире гуме. Секао сам шуму и две недеље га бесомучно возио по гудурама и урвинама. То му је било својеврсно тестирање. Све што се од кварова десило на њему, и то само због труцкања, своди се на откинуту предњу и задњу таблицу и контролну жицу за лампу за предњу вучу, и ништа више. Њега сам урадио за своју душу, регистровао, и не намеравам да га продам – истиче наш саговорник и напомиње да за следећу годину планира још један експеримент.

Исећи ће, каже, камион ТАМ 110 и направиће теренско возило, по облику слично „пикапу”, али ће бити шире и дуже. Што се техничког дела тиче, кочнице, паљење, све је исправно, а убацио је и серво волан. Преостали су само браварски и лимарско-фарбарски радови. Прикупља материјал и са тим намерава да крене од пролећа. Још није сигуран како би то возило требало да изгледа. Ломио се једно време да прекопира хаубу „хамера”, али је ипак одустао. Ако треба, радије ће да копирати самог себе, него било кога, каже пун идеја и енергије, због чега је у Пожаревцу популаран, а у Краљевском техничком друштву, чији је члан, веома уважен.

Он крупан, а гаража тесна

Миодраг има једну малу, уиграну екипу, па све што измозга може и да реализује. Он само каже, а они по његовим инструкцијама секу, варе, склапају… Уз њега су стално брат Дејан, изузетан мајстор бравар, и Срећко и Жељко, два вредна и спретна момка. Кад устреба, ангажује још понеког.

Проблем му представља набавка делова, па је принуђен да обиграва војне отпаде у Милановцу, Темерину, Новом Саду, Севојну, Пријепољу... Тек понешто нађе у нашим продавницама или поручи из иностранства. За „вилиса” је, рецимо, све делове наручио из Немачке и Аустрије: корпу, ламелу, друк лагер, кочионе цилиндре, облоге кочница, амортизере.

Друга мука су му услови рада. Он крупан, а гаража тесна. Кад упаркира џип, не може да се провуче и да га погледа с бока, па су неке ствари морали да раде и по два, три пута. Али, и то је део изазова. Уз мало муке, слађе је до циља. Кад седне за волан, заборави све.

– Мора човек негде да нађе одушка. Ја се издувам возећи по шумама и горама, а размишљам да се пријавим и на „џипијаду“. Некад нешто и продам, тек да „извадим“ новац који сам уложио и да се види да нисам улудо траћио време свих ових година.