Нит дубоких корена

Стева Зарин из Новог Сада је много пута од мајке, а касније и таште, слушао о средњовековном косовском везу. У време када су оне биле мале, девојчице су у школи на часовима ручног рада морале да овладају овом техником. Све до Другог светског рата, таквим везом је негована историја српског народа и у породицама на подручју Војводине, посебно оним чији су преци дошли у ову равницу за време сеоба под Арсенијем Чарнојевићем и касније.

Чврсту емоционалну повезаност с прошлошћу, вредне руке везиља исказивале су украшавајући ситним бодом разне употребне предмете за кућу, као и празничне кошуље од памучног платна које су облачили у свечаним приликама, на дан венчања или за одлазак у цркву. Од свега у Стевиној породичној кући сачуван је само један пешкир.

Бод по бод – икона

– Тај ручни рад моје мајке, из времена када је ишла у основну школу, понео сам са собом када сам се оженио и стекао сопствени дом. Чувао сам га као светињу на зиду у трпезарији. По ономе што је касније уследило, схватио сам да је било предодређено да доспе баш у моје руке. Пресудан је био дан кад је у Сремској Каменици, 1989, обележавано 600 година од Косовске битке. Када сам видео да људи масовно купују и најобичније ситнице које представљају део наше традиције, обузела ме је неодољива жеља да, уместо уљем на платну, почнем да косовским везом „осликавам” иконе, грбове и понеки пејзаж. Оним истим бодовима којима је моја мајка извезла пешкир.

(/slika2)– На првој слици мотив је био Бели анђео. Додуше, урадила га је ташта, али по мом нацрту. Али, када су га оценили и похвалили ликовни критичари и примењени уметници, не оклевајући сам почео да учим тај вез. За непуне две године већ сам имао прву самосталну изложбу у Новом Саду коју је благословио бачки владика – с поносом истиче наш домаћин из Новог Сада.

У међувремену је израдио најмање 200 везених слика, углавном већих формата, 40 са 50 или 50 са 60 центиметара. Још тридесет пута је излагао, од тога пет пута у САД. Пошто су многи сумњали да су експонати везени руком, један примерак је увек остављао недовршен и неурамљен.

– Користим памучно платно и конац за гоблене с две нити, тако да на једном квадратном центиметру направим од 90 до 92 убода, – објашњава нам Стева. – Пошто се очи прилично уморе после три, три и по сата рада, за једну слику ми је потребно најмање два месеца. Текстура веза је најсличнија ткању. Један бод се наслања на други, па се истом бојом постижу различити ефекти. За боју конца се одлучујем на основу фотографије, али увек себи дајем слободу да променим нијансу.

Реч по реч – књига

(/slika3)На Стевину велику радост, његовим стопама кренула је и супруга Мирјана, а недавно им се придружила и кћерка Наташа, која је, иначе, завршила златарски занат. Међутим, овом заљубљенику у народно стваралаштво, пореклом из занатске породице, циљ је да заинтересује што више младих жена за косовски вез. Да их окупља у својој кући, као што је то некад радила краљица Јелена Анжујска, и да надарене девојке учи везу. У томе и успева, јер је у међувремену постао аутор пројекта за обнову старих и уметничких заната и домаће радиности.

Као инжењер менаџмента у покрајинској Националној служби за запошљавање, недавно је, у Занатском дому у Новом Саду, са још неколико колега – златара, урамљивача, керамичара... покренуо и школу за обуку незапослених. Круна његовог дугогодишњег рада биће, ипак, књига о косовском везу. Прикупљање материјала није лак посао, признаје Стева, јер писаних трагова има веома мало. Али, вреди се потрудити.

-----------------------------------------------------------

Плод маште и стварности

Косовски вез је средњовековни ручни уметнички вез којим је украшавана одећа златним и сребрним нитима – срмом. Тај вез вуче корене из коптског (египатског) и византијског. У Старој Рашкој, средишту српске средњовековне државе, техника уникатног ручног рада је негована у школама, на дворовима српске властеле и у бројним манастирима где се може видети на фрескама. У томе су се нарочито истицале краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша, затим краљица Симонида, кћерка византијског цара Андроника Другог, па жена краља Милутина, као и позната монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића која је извезла покров за мошти кнеза Лазара. Међу веома значајне текстилне експонате убраја се и плаштаница краља Милутина, с краја 13. и почетка 14. века.

По народном предању, после битке на Косову пољу израсли су црвени божури, те су они и главни мотив косовског веза. Међутим, божури нису само плод маште. Они стварно постоје, и то не само црвени, већ у разним бојама, око споменика изгинулим незнаним српским војницима. Везиље су, ипак, на платну приказивале највише црвене цветове, јер су тиме желеле да истакну како су они изникли из тла натопљеног крвљу изгинулих српских јунака. Ситним детаљима у облику суза и црном нити око сваког мотива симболично су наглашавале тугу због трагичног исхода Косовског боја.