Старе кошуље, чарапе, шалови, рукавице, мамине демоде хаљине, чипка са дотрајалих завеса, пертле и рајсфершлуси маштом и креативним прстима обликовани уз помоћ маказа и скалпела, спојени лепком и украшени стилом и оригиналношћу трансформишу се у минђуше, огрлице, рајфове, брошеве, беџеве, укоснице, торбе, појасеве... Неприметне крпице, препорођене у оригиналне модне детаље, потом услика фотоапарат и каталог фотографија „качи се” директно на „фејсбук” и „мај спејс”.

Страствени колекционари несвакидашњих, махом јединствених примерака, лако долазе до фотографија и размена почиње....

Студенткиње, дипломке у потрази за послом или девојке које раде за „сићу”, али и оне које добро зарађују а уживају да у слободно време ручно праве модне украсе, нашле су начин да то што раде покажу али и продају.

–Све крпице, старе ствари и ситнице које више не изгледају модерно, занимљиво, лепо и ново и зреле су за бацање искористим. Направим од њих минђуше, беџеве, рајфове. Сестра је модел, испробава их, ја фотографишем, уредим слике и окачим на „фејсбук”. Довољно је било да кажем неколицини пријатеља да их погледају и сада имам више од 3.000 чланова који свакодневно гледају моделе и купују – објашњава Сашка Лукић, која је ове стварчице правила за своју душу, али су је другарице убедиле да ће њене креације радо носити многе девојке.

– И носе, све их је више. Продаја је једноставна, погледају модел, пошаљу ми поруку у „инбоксу” на „фејсбуку”и договоримо се када и где да се нађемо и разменимо робу за новац. Рекламу немам јер добар глас се далеко чује, а боља промоција од девојака које градом носе моје креације не постоји – каже Сашка.

Добра страна интернет продаје јесте што одговара и продавцу и купцу. Жене, истина, воле да свраћају у бутике, тржне центре, на сајмове, да се погађају са продавцима, по цео дан пробају „крпице” и имају увид у све радње по граду. Али мањак времена чини своје – воле многи да бирају а не изађу из стана. И не само то, уштеде време, и чак док крстаре интернетом, раде друге послове.

Продавци, пак, немају издатака, осим у ситуацијама када ипак морају да купе поједине материјале. Не изнајмљују пословни простор, не плаћају раднице нити силне порезе и комуналије и не троше време. Да ли се мрште порезници, ко зна?

– Имам стални посао, тако да своје креације не бих могла да продајем у радњи. Не бих имала времена а ни новаца да постигнем све што подразумева отварање бутика. Када правим блејзере, сукње, ланчиће и торбе, опуштам се, ослобађам се стреса и умора. Најбољи комад одеће направим када се изнервирам на послу. Схватила сам да могу да уновчим своју машту и креативност, а да не мрднем из стана – каже креаторка интернет шопа „МiniBot StoRe”.

Овим послом почеле су да се баве многе девојке, на „фејсбуку” се појавило много шивењу и кројењу склоних девојака, па су се чак и стилови испрофилисали. Тако постоје „интернет дућани” за љубитеље „дарк” моде, готик стила, „розе” правца, ретро стила, урбаног, класичног, фенси или несвакидашњег у било ком смислу.

Креације су оригиналне, ручно рађене, необичне, а цене су повољне.

Љубица Долашевић такође има интернет дућан – „After hours накит”. Она прави огрлице, наруквице и рукавице. Све ради сама, штрика и хекла, а привеске ручно прави од глине.

– Ретко купујем чипку. Научила сам да хеклам у четвртој години, тако да ручно везем. Нисам чула да још неко ручно хекла огрлице. Ушивам их на платну а привеске извајам, печем и потом лакирам. Правим их по узору на венецијанске маске. За комплетно ручно рађену огрлицу треба ми и по пет дана. Све што направим је уникат. На исти начин правим и минђуше. Прија ми јер се људима свиђа и што ретко траже да нешто посебно направим. Углавном купују оно што ја измислим – објашњава Љубица, која у свом „готик шопу” има више од 4.400 чланова на „фејсбуку” и „мај спејсу”. Њене моделе не купују само припаднице овог модног правца, већ и културно-уметничка друштва, и девојке које прате последњу моду.

Ове креативне девојке појављују се и на изложбама и сајмовима рукотворина, где стичу велику запаженост и популарност. Такође имају навику да се са љубитељима својих креација повремено нађу „на ћаскању” у неком локалу. Ту уз пиће и дружење девојке разгледају и пробају накит, украсе, саветују се а потом и купују.

– Поред свега, врло важна ствар је и то што сам захваљујући овом хобију упознала много занимљивих људи. Са некима сам остварила сјајна пријатељства, па чак и излазимо у град и идемо на летовање, камповање. Осећам се веома испуњено јер сам поред свакодневног живота и обавеза, на неки начин изградила још један свет, у коме уживам у томе што радим, у коме људи цене оно што створим, упућују критику и конструктиван савет, подржавају идеје. У коме, ето, и зарадим. Овим хобијем сам успела да веселим бојама обојим стварни свет, свакодневицу – истиче плодове своје креативности Сашка.

Љиљана Перовић