Готово читав радни век др Здравко Петровић провео је као судија Војног суда – најпре у Сарајеву, затим у Подгорици па у Београду. Овог Сарајлију ратни вихор је, као и многе, донео 1992. у Београд. А када је после осам година пензионисан, почео је да размишља о сакупљању интересантних полиса. Никакво чудо, јер је потом, као адвокат, био и саветник СИМ и „Миленијум“ осигурања у Београду. Такав посао је у њему пробудио и интересовање за историју осигурања у Србији и Југославији, па је објавио више од 30 књига из области осигурања и накнаде штете. Од интересовања до колекционарства корак је био лак и неприметан.

Да се заинтригира за причу иза докумената пресудна је била једна изузетно лепа полиса осигуравајућег друштва „Русија“ из 1910, писана ручно мастилом и пером, коју му је поклонио пријатељ Слободан Ненић. Испричао му је и причу о изградњи и пројектовању хотела „Москва“, који је био седиште поменутог осигуравајућег друштва. То га је подстакло да потражи књиге о историји Београда, па је, захваљујући монографији Љубице Ћоровић, прокрстарио сваким кутком овог града. Закључио је и да је највећи број најлепших грађевина везан за неке осигуравајуће куће. Тако су полисе „оживеле“ и престале да буду мртво слово на папиру.

Када се прочуло чиме се бави, многи пријатељи, колеге и антиквари су му доносили и полисе и приче о њима.

Путовање једне иконе

Захваљујући Народној банци Србије, која се заложила и за очување народног блага и традиције, 2. октобра ће бити отворена велика изложба у Улици краља Петра о историји осигурања, где ће се наћи полисе које имају и историјску и уметничку вредност, јер су права мала уметничка дела. Нарочито се истиче она рађена на ручно ваљаној хартији, писана гушчијим пером, према којој је поморац Ђорђо Триповић из Боке Которске 1826. осигурао свој живот код Осигуравајућег друштва „Сосијете Бокесе“.

Преко Слободана Ненића Здравковић је набавио и икону Светог Николе, коју прати и необична прича какве само живот може да режира. А иде овако: 1839. кућа власника Зубана, коју је баш месец дана раније осигурао, изгорела је до темеља, само је у једном углу, сасвим неоштећена, остала лепа руска икона Светог Николе. По предању, Лазар је имао кћер јединицу, Милицу, која се удала у Одесу, у официрску породицу Кузњецов. Са собом је понела и ову икону.

Миличин потомак, сликар Николај Кузњецов, бежећи од Октобарске револуције 1919. дошао је најпре у Белу Цркву, само са иметком који је могао понети, а потом је до смрти 1929. живео у Сарајеву. Његови потомци су, склањајући се из ратног Сарајева 1992, икону оставили у Београду и тако се она после 160 година вратила кући. Пут је даље водио до др Здравка Петровића који је, тражећи икону за кућну славу, међу многима набасао на њу. Стари сјај вратила јој је Ружица Васић, рестауратор, док је сребрни оков, по узору на стари, направио златар Мирко Секулић.

Трагајући за историјском потком ове приче, др Петровић и његов пријатељ Раде Благојевић, колекционар и историчар осигурања, установили су да се заиста у „Новинама србским“ 1938. помиње случај пожара после којег је извесни Зубан наплатио осигурану суму за кућу. Овај податак се помиње и у књизи „Економска историја Београда“ Владислава Миленковића, новинара „Политике“, где се каже да је прва позната полиса осигурања у Србији управо та из 1839.

„Баксузна“ регистрација

Занимљива је и полиса осигуравајућег друштва „Русија“ из 1926. којом један адвокат из Вршца осигурава свој аутомобил марке „форд“ регистарског броја 13. Ауто је у то време био права реткост, а његово осигурање (чак и не узимајући у обзир „баксузни“ број) још већа.

Наш саговорник је сакупљао и полисе Срба који су живели и осигуравали живот и имовину широм света, а у колекцији су и куриозитети – комплетна преписка извесног Васа Ћеловића из Рисна са осигуравајућим друштвом, као и једна полиса коју је лично потписао Вајферт. Ђорђе Вајферт је својим капиталом помогао формирање првог српског Новчарског завода, односно банке, основаног 1882, који је 1897. почео да се бави и осигурањем. Вајферт је био гувернер и доживотни почасни председник Народне банке.

Др Петровић нам показује изузетно лепу сребрну табакеру, рађену у Русији, коју је 1907. Вајферту поклонио Лука Ћаловић, саоснивач Новчарског завода и добротвор, поводом 25-годишњице оснивања Београдске задруге. На њој су у злату изливени портрети оца и сина Вајферта, заштитник породице Свети Ђорђе и монограм Ђ. В.

У рату осигурања нема, али из полиса из 1941. се види како је крадена јеврејска имовина. По једној, према Недићевом закону о припајању јеврејске имовине држави, она постаје власник имовине извесног Исе! Види се и која су осигуравајућа друштва за време рата сарађивала са окупатором.

Осигурање обезбеђује сигурност, а подразумева сређену државу у којој нема инфлације и рата. Да ли идемо пут таквог друштва? Захваљујући Народној банци, од 2004. је створена атмосфера сигурности у којој се више не може поновити случај осигуравајућег друштва „Винер брокер“, када је ојађено више десетина хиљада осигураника. А да су се такве ствари, нажалост, догађале и у уређеним државама, сведочи случај осигуравајућег друштва „Феникс“ из Беча, које је 1936. банкротирало, па су последице осетили готово сви становници Европе. Њихове полисе су ипак остале вредне – колекционарима – па су се неке од њих удомиле и код др Здравка Петровића.