Дедиње је почетком прошлог века међу Београђанима важило за градско излетиште тамо иза божјих леђа. Као једно од брда које се преко долине Топчидерске реке спушта ка Сави, тада је углавном било засађено виноградима и звало се Дедија или Дедина, по чему је једно од млађих градских насеља, најпре формирано као скуп летњиковаца, вероватно и добило име. Топоним „Дедиње” највероватније потиче од назива „деде” који се давао шеиху, старешини или чувару текије. На овом брду, како показује турски попис из 1560, једна од београдских текија (муслимански манастир где су живели дервиши) имала је своје винограде. Крајем 19. и почетком 20. века овде је и даље било воћњака и винограда, али никакве значајније насеобине.
А онда су се годинама распоред и стање ствари мењали, можда боље речено кућа и вила, тек сада је Дедиње елитно градско насеље у коме станују чланови српске политичке елите, припадници џет-сета, бизнисмени и естрадни уметници, успешни спортисти...

Међу најскупље некретнине у Србији свакако спадају и виле на Дедињу и Сењаку за које поједини власници траже и по девет милиона евра. Траже, али да ли их добију, тешко је рећи. Ипак, у агенцијама смо успели да нађемо и скромније понуде, између 500.000 и 1.500.000 евра, па ко воли... Ако је за утеху, станари Дедиња плаћају највећи порез на имовину. Према подацима из Министарства финансија, има и оних који годишње плаћају и до 90.000динара порез на имовину.

Поглед на сочну шуму

Топчидерско брдо и Дедиње вероватно не би били оно што јесу данас да једног лепог дана краљ Александар Карађорђевић није дошао на идеју да подигне властити вилу. Меркао је меркао и схватио да је за дворац као створено „место више Топчидера”, с погледом на „дивну и сочну шуму на Кошутњаку”, Раковичку котлину, Кнежевац и „плаву” Авалу, али и на цео Београд, Земун и модро позађе Фрушке горе.

Претварање „утрине” у резиденцијалну стамбену зону пресудно је утицало на другачије гледање на овај део београдске периферије. Тим више што је у овом крају града безмало све започето крчењем шуме, довођењемводе преко Топчидера, подизањемпруге... Пре изградње краљевих дворова, Старог и Белог двора, касарни, официрских станова, репрезентативног Гардијског дома и других објеката, на Дедињу су се налазила приватна имања виђенијих београдских породица попут Бајлонија, Рибникара, Марковића, но и саме Патријаршије. Биле су то „по већој части”, њиве и „виногради”, на којима су после Првог светског рата Београђани отпочели градњу нешто луксузнијих летњиковаца, а с временом и „удобних” породичних вила. Управо ова чињеница, половином тридесетих година, а у време коначног формирања комплекса око дворова, поставила се и као један од урбанистичких проблема Дедиња јер, како је писано у „Општинским новинама”, „приватним лицима, па ма која она била, не може се и не сме допустити да се са својим летњиковцима измешају са Краљевим двором и касарнама Краљеве гарде. У непосредној околини Краљевога двора „не сме се допустити подизање приватних зграда у којима се уз добру кирију у њима могу усељавати и особе са рђавим предумишљајима”. Ипак,Стари двор, саграђен у српсковизантијском стилу,настао је у сарадњи краља Александра Карађорђевића и његовог главног архитекте Живојина Николића.

Трамвајем са Славије

Почетком треће деценије у прошлом веку ради и стручна комисија задужена за израду Генералног плана Београда, који је довршен 1923. а усвојен следеће године. У складу са начелима ондашње урбанистичке теорије, око града је замишљен непрекидан прстен зеленила, у виду паркова, булевара и шума. Овај спољашњи, зелени појас се протезао преко Топчидера, Кошутњака и Бањице, захватајући тако и област Дедиња намењену изградњи вила. Комунална „подлога” је при томеврло брзо обезбеђена, те је Дедиње већ почетком тридесетих година добило епитете најздравијег, најуређенијег, најчистијег, најотменијег предграђа Београда. Трамвајска линија број 12, предата саобраћају 1932, преко Мостара и Сењака, повезивала је Дедиње са центром града, као и аутобуси који су саобраћали до Позоришног трга и Славије.
Међу више од осам хиљада приватних зграда подигнутих у Београду у том раздобљу од двадесет година, више десетина дедињских „малих двораца”остали су трајан допринос неимарству међуратног периода.

Атентат на краља Александра у октобру исте године није омео градњу Двора, чији је камен темељац положио сам Александар,а довршио кнез Павле Карађорђевићновембра 1936. године. После рата, само правно и таксативно променивши власника (поставши „народна својина”, а заправо званична резиденција председника ФНРЈ), некадашња непокретна имовина Карађорђевића ће дуго времена остати „српски забрањени град”. Међутим,одувек је Дедиње, гледано очима већине Београђана, било повезано са „дедињским вилама”. Одмах по ликвидацији „приватне својине”, у виле „народних непријатеља” усељавају се Јосип Броз, Ранковић, Ђилас, Темпо, Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Родољуб Чолаковић и многи други заслужни људи.

Ипак, није ни друг Тито тамо увек мирно спавао, с обзиром на то да је на седници Политбироа крајем 1950. године упозоравао да би, буде ли Београд нападнут (од СССР-а), требало прво „децентрализовати” Дедиње и видети како тамо ствар стоји са склоништима. Тек после октобарских промена 2000. године, принц Александар Карађорђевићс породицом усељава се у дворски комплекс,добивши право коришћења, али не и власништва над њим.

Љубитељи Дедиња и тамошњих вила не морају да брину, још нису потрошени сви ари и хектари, иако је било поприличне дивље градње за заслужне породице, коју бивша власт у име добрих комшијских односа у Толстојевој улици „није примећивала”. Дакле, милионче–два и ето кућице за уживање на том чаробном брду Дедињу. Кажу да је у њима лакше организовати обезбеђење и бодигардове него у обичним зградама на Врачару или Старом граду. Па сад,преслишајте се: имате ли потребу за обезбеђењем, јесте ли добростојећи клијент у банци…