Prava američka diližansa, u njoj brdo kokica, natpisi na engleskom jeziku, naravno tu je i vlasnik, a sve to u Novom Sadu, na Sajmu poljoprivrede.

– Jeste, diližansa je napravljena su u Čikagu 1906. godine – potvrdio nam je kokičar Zoran Vujanović. – Čarls Kretors je 1885. godine napravio mašinu za prženje kokica, baš onako ukusnih, koje mnogi vole i danas. Aparat sam nosio sa vašara na vašar, sve dok mi prijatelj nije predložio da napravi kočiju, da bih mogao da radim svaki dan, a ne samo kada je vreme lepo. Kupili su amišku kočiju koja je prepoznatljiva po točkovima i preuredili. Sa tom „kočijom za kokice” Čarls Kretors je 1895. godine učestvovao na Čikaškom sajmu izuma. Izgledala ja kao da sama pravi kokice uz pomoć parne mašine koja je pokretala ceo mehanizam. Nakon uspeha na Sajmu, Kretors je otvorio fabriku za proizvodnju kočija i mašinu za pravljenje kokica...

Vujanović je Kretorsovu kočiju kupio na aukciji preko Interneta, uz veliku podršku prijatelja Stevana Živanovića, koji tamo i živi. Koštala je, kaže, kao dvosoban stan. Brodom je preko okeana stigla pravo u Sokobanju.

– U Evropi su, koliko mi je poznato tri autentične kočije, i to još u Švajcarskoj i Belgiji – objašnjava vlasnik neobične mašinerije za kokice koja ima i svoj serijski broj – 3706.

– Poslednji put je sređivana 1974. godine, tako da ni izbliza nije ličila na današnju kočiju. Šest meseci sam sa prijateljem radio deo po deo, vodeći računa da sve bude autentično. Kada su videli fotografije mojih kočija, današnji vlasnici „Kretorsa” bili su iznenađeni, pitajući znatiželjno u kojoj je radionici rađena restauracija.

Na pitanje od kada se bavi pravljenjem kokica, Zoran kaže:

– Prvi aparat za kokice, i to „Kretorsov”, kupio sam 1994. godine i počeo da prodajem kokice na ulici. Usput sam listao literaturu i tako došao do Muzeja kokica u Ohaju. Interesantno je da su kod nas popularne slane kokice, kao i u SAD, za razliku od ostalih Evropljana koji ih pretežno jedu slatke.

– Kokica su hranljive s obzirom na to da 100 grama prženih na ulju ima oko 400 kalorija, zatim fosfora, ulja iz klice zrna kukuruza i dosta skroba, zbog čega je omiljen među starijim ljudima koji imaju probleme sa stomačnom kiselinom – objašnjava Vujanović dodajući da se i kukuruz kokičar kod nas uvozi iz Argentine.

I dok razgovaramo sa kokičarem, zagledamo kočiju koja mami prolaznike kako svojim izgledom i kokicama, tako i svilenim bombonama.

– Veliki natpis „Kretorsova kočija za kokice i kikiriki” upućuje na to da je nekada služila za pečeni kikiriki i kokice, ali kikiriki više nije tako popularan, pa su njegovo mesto zauzele svilene bombone koje porodica Jovanović iz Sombora, s kolena na koleno, pravi više od sto godina – kaže naš sagovornik.

Rekosmo da je kočija u Novi Sad stigla iz Soko Banje, gde bude tokom leta. S obzirom na to da kočiju parkira na atraktivnim lokacijama, pitali smo kokičara da li to znači da ćemo ga videti i u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu.

– Suviše bi bilo skupo parkiranje na glavnoj beogradskoj štrafti – uzvraća.

Slavica Berić

----------------------------------------

Naučni pristup

Američki naučnici sa univerziteta u Pensilvaniji otkrili su da kukuruzne kokice sadrže veliku količinu antioksidansa polifenola, koga ima u voću i povrću, a odavno je poznato da smanjuje opasnost od srčanih bolesti, karcinoma i raznih hroničnih oboljenja. Kokice sadrže dosta i biljnih vlakana, pa tako imaju uticaj na sniženje holesterola i šećera u krvi i smanjuju rizik od raka debelog creva.

Ovaj podatak se pre svega odnosi na kokice bez ulja i soli, u protivnom su poput svih ostalih grickalica, nezdrave.

----------------------------------------

U Muzeju kokica

Muzej kokica u Ohaju (Wyandot Popcorn Museum)  otvoren je 2006. godine. Trenutno ima 30 različitih mašina koje su se koristile za pravljenje kokica, 300 kutija za kokice, 150 konzervi za kokice i 100 kesica za kokice.

U Muzeju se nalazi i čitaonica u kojoj zainteresovani mogu naći detaljna uputstva kako da sami naprave svoju mašinu za kokice. Kao i podatak da su kokice prvobitno pravljene u malim kerozinskim pećima, a onda prodavane na ulici. Da bi ih početkom prošlog veka zamenila mašina koja je ubacivala kukuruz u posudu, kokala ga, izbacivala gotove kokice iz lonca, izdvajala neiskokana zrna, u isto vreme stavljajući maslac na one koje su dobijene. Na kraju procesa mašina je odvajala gotove kokice u ugao kabine i sve to na očigled posetilaca. Ukoliko želite da vidite ovu mašinu nema potrebe da se zaputite u Ohajo, jer se iste koriste i na našim ulicama i dan-danas.