Права америчка дилижанса, у њој брдо кокица, натписи на енглеском језику, наравно ту је и власник, а све то у Новом Саду, на Сајму пољопривреде.

– Јесте, дилижанса је направљена су у Чикагу 1906. године – потврдио нам је кокичар Зоран Вујановић. – Чарлс Креторс је 1885. године направио машину за пржење кокица, баш онако укусних, које многи воле и данас. Апарат сам носио са вашара на вашар, све док ми пријатељ није предложио да направи кочију, да бих могао да радим сваки дан, а не само када је време лепо. Купили су амишку кочију која је препознатљива по точковима и преуредили. Са том „кочијом за кокице” Чарлс Креторс је 1895. године учествовао на Чикашком сајму изума. Изгледала ја као да сама прави кокице уз помоћ парне машине која је покретала цео механизам. Након успеха на Сајму, Креторс је отворио фабрику за производњу кочија и машину за прављење кокица...

Вујановић је Креторсову кочију купио на аукцији преко Интернета, уз велику подршку пријатеља Стевана Живановића, који тамо и живи. Коштала је, каже, као двособан стан. Бродом је преко океана стигла право у Сокобању.

– У Европи су, колико ми је познато три аутентичне кочије, и то још у Швајцарској и Белгији – објашњава власник необичне машинерије за кокице која има и свој серијски број – 3706.

– Последњи пут је сређивана 1974. године, тако да ни изблиза није личила на данашњу кочију. Шест месеци сам са пријатељем радио део по део, водећи рачуна да све буде аутентично. Када су видели фотографије мојих кочија, данашњи власници „Креторса” били су изненађени, питајући знатижељно у којој је радионици рађена рестаурација.

На питање од када се бави прављењем кокица, Зоран каже:

– Први апарат за кокице, и то „Креторсов”, купио сам 1994. године и почео да продајем кокице на улици. Успут сам листао литературу и тако дошао до Музеја кокица у Охају. Интересантно је да су код нас популарне слане кокице, као и у САД, за разлику од осталих Европљана који их претежно једу слатке.

– Кокица су хранљиве с обзиром на то да 100 грама пржених на уљу има око 400 калорија, затим фосфора, уља из клице зрна кукуруза и доста скроба, због чега је омиљен међу старијим људима који имају проблеме са стомачном киселином – објашњава Вујановић додајући да се и кукуруз кокичар код нас увози из Аргентине.

И док разговарамо са кокичарем, загледамо кочију која мами пролазнике како својим изгледом и кокицама, тако и свиленим бомбонама.

– Велики натпис „Креторсова кочија за кокице и кикирики” упућује на то да је некада служила за печени кикирики и кокице, али кикирики више није тако популаран, па су његово место заузеле свилене бомбоне које породица Јовановић из Сомбора, с колена на колено, прави више од сто година – каже наш саговорник.

Рекосмо да је кочија у Нови Сад стигла из Соко Бање, где буде током лета. С обзиром на то да кочију паркира на атрактивним локацијама, питали смо кокичара да ли то значи да ћемо га видети и у Кнез Михаиловој улици у Београду.

– Сувише би било скупо паркирање на главној београдској штрафти – узвраћа.

Славица Берић

----------------------------------------

Научни приступ

Амерички научници са универзитета у Пенсилванији открили су да кукурузне кокице садрже велику количину антиоксиданса полифенола, кога има у воћу и поврћу, а одавно је познато да смањује опасност од срчаних болести, карцинома и разних хроничних обољења. Кокице садрже доста и биљних влакана, па тако имају утицај на снижење холестерола и шећера у крви и смањују ризик од рака дебелог црева.

Овај податак се пре свега односи на кокице без уља и соли, у противном су попут свих осталих грицкалица, нездраве.

----------------------------------------

У Музеју кокица

Музеј кокица у Охају (Wyandot Popcorn Museum)  отворен је 2006. године. Тренутно има 30 различитих машина које су се користиле за прављење кокица, 300 кутија за кокице, 150 конзерви за кокице и 100 кесица за кокице.

У Музеју се налази и читаоница у којој заинтересовани могу наћи детаљна упутства како да сами направе своју машину за кокице. Као и податак да су кокице првобитно прављене у малим керозинским пећима, а онда продаване на улици. Да би их почетком прошлог века заменила машина која је убацивала кукуруз у посуду, кокала га, избацивала готове кокице из лонца, издвајала неискокана зрна, у исто време стављајући маслац на оне које су добијене. На крају процеса машина је одвајала готове кокице у угао кабине и све то на очиглед посетилаца. Уколико желите да видите ову машину нема потребе да се запутите у Охајо, јер се исте користе и на нашим улицама и дан-данас.