Магазин
Под лупом: цена приватности у ријалитију
Популарност без мотике
Када су се пре неколико недеља Карло Загорац и Виолета Ралева прошетали Београдом, читавих 45 минута су покушавали да се искобељају из масе пролазника који су желели да се сликају са њима. Колико још прошле јесени за њих су знали само њихови најближи. У међувремену им се догодио „Велики брат”…
Мислим да је у позиву за будуће такмичаре „...ако хоћеш ’леба без мотике” стварно речена истина. Стиже новац без много труда, људи се јављају и ко уме − прави комбинације и ради. Тако сажима суштину „ријалити шоуа” двадесетседмогодишњак Марко Миљковић, један од учесника „Великог брата” који је пре три године сто дана свог живота проживео пред телевизијским гледаоцима. И заљубио се (у међувремену и раскинуо са укућанком Еном Попов), али сада је успешан ди-џеј и, каже, врло задовољан момак.
С обзиром на број „ријалитија” који су освојили наше телевизије, чини се да је много овдашњег света бацило мотику и пошло у телевизијске студије, да живе заједно са неким непознатим особама, полетело пут Филипина да се „боре за опстанак”, зидају кућу, показују таленте свирајући, певајући, изводећи акробације. Неки други су плесали валцере и румбу не би ли зарадили новац да испуне своје снове. А у серијалу „Време је за бебе” жене пристају да уз бабице и лекаре још и сниматељи присуствују том чину, не би ли и милиони гледалаца видели њихов допринос повећању наталитета у Србији.
Предузимљивима је добро
Иако нам речи „ријалити шоу” парају уши као и многим читаоцима, нисмо успели да нађемо одговарајућу замену на српском, али ипак да се зна да је проф. Иван Клајн то у проширеној форми протумачио као „телевизијска серија, снимљена у стварном животу, с већим бројем учесника, скупљеним на једном месту”.
Да ли је вредело откривати приватност милионима телевизијских гледалаца у „Великом брату”, покушавамо да сазнамо од већ поменутог Марка Миљковића. Шта је добио заузврат?
− За сада могу да кажем да јесте. Радим као ди-џеј. Најважније је да завршавам Вишу пословну школу, јер ипак ме је та цела прича са „Великим братом” успорила у окончању студија. Не планирам да се „ди-џејингом” бавим целог живота, али гледајући последње три и по године врло добро зарађујем и задовољан сам оним што сам постигао. Прво сам радио сам, а сада сам запослио менаџера који ми заказује послове и само јави: „Идеш ту, идеш тамо”. Имам и играчице, промоторке, усавршио сам све, па када кренем на наступ вози и аутобус. Гостујем по Србији, али сам био малтене у целој Европи. У Грчкој сам се појавио као Марко из Београда, а не Марко „из Великог брата”.
То Марко из „Великог брата” дође као презиме, заинтригирао нас је овим податком.
− Тако некако, јер ме многи памте по учешћу у том шоуу. Али није ми то најважније – признаје Миљковић. У суштини, учешће у ријалитију, каже, није му донело тренутно велики новац, јер њега је добио само победник Иван Љуба, али се нашао у прилици да ради и заради.
Да ли девојчице и даље трчкају за Марком и око њега, питамо га.
− Нисам оскудевао у девојчицама ни пре „Великог брата”, а ни после. Јесу нагрнуле после изласка из „куће”, али сада се, да тако кажем, стање нормализовало.
Ипак, окренимо се послу. Може ли се живети од „ди-џејинга”, како Марко „на српском” назива свој тренутни посао?
− Зашто гледаоци такве бирају, тешко је рећи. Ваљда из неког сажаљења, шта ли? Као по рецепту тај будући победник бива све време фин, не замера се никоме, а психички је јак да прогура та три месеца. По мени, они који у шоуу дају највише, дају целог себе, требало би да победе, а то се не догађа. Није лако остати сто дана у кући. Бар је мени било тешко. Добро, то што си међу непознатима није страшно, после седам дана они ти више нису непознати јер си на њих „осуђен” 24 сата. У сваком случају, човек праћен камерама није у нормалним условима живота.
А љубав?
− И то је наметнуто околностима. Ја сам гајио емоције према Ени Попов, било нам је супер док је трајало, али ипак се запитам да ли би то тако било у правом животу. Да смо се срели на Теразијама. Чисто сумњам да бисмо се спојили. Тај први контакт и упознавање и стална доступност у кући пресуђују. Био сам прилично незрео у том „Великом брату”, сад бих ја то све сасвим другачије... – признаје Марко.
Кување на лак начин
Помињати „ријалити” а изоставити Мирослава Ђуричића, званог Мики, једног од учесника и победника прве епизоде другог циклуса телевизијског забавног програма „Велики брат”, просто је немогуће. Медији су га представили као „веселу и искрену особу” и као „малог, великог човека из народа”.
Као анонимус, Мики је мирно живео у сремском селу Купинову, близу Пећинаца. Бавио се пчеларством, а из хобија и нумизматиком. После два учешћа и једне победе у „Великом брату”, сви су хтели да знају како ће да потроши 50.000 евра које је добио као награду. На „Фејсбуку” су осванули разни коментари, а међу њима и то да мора да исплати коцкарске дугове. Како год било, паре је одавно потрошио, и то је његова ствар. Нас највише занима где је Мики и шта сада ради?
– Све је то прошлост. Ништа од тога ме више не интересује, нити бих више учествовао у било којем ријалитију. Вратио сам се на село и бавићу се воћарством и кувањем. На Салашу 137, надомак Новог Сада, снимио сам неколико занимљивих и забавних емисија у којима припремам разне специјалитете из јужноамеричке, афричке и азијске кухиње. Читав живот кувам, дружим се с куварима и радио сам раније у два ресторана као кувар. Зашто не бих то умеће приказао пред камерама, а уједно и гледаоцима показао да то није тешко и да свако има тај дар, само ако се мало потруди – каже смејући се што смо га „ухватили” код куће, јер каже да нико више из медија нема његов број мобилног телефона.
И Београђанин Карло Загорац је задовољан.
− Добро је што сам био у Кући „Великог брата”, код куће би ми било досадно, а да ли се исплатило – не знам. Сигурно је да сам стекао популарност која понекад зна да буде непријатна. Док сам се шетао са Вики (заљубили се у кући „Великог брата”, ако то још понеки не знају) догодило се да 45 минута нисмо могли да мрднемо од фанова који су нас опколили и док се нисмо са свима сликали нисмо пошли даље. И онда нам је један од ту присутних рекао: „А нисам вам ја крив што сте ушли у кућу ’Великог брата’!” Дакле, сами смо криви што волимо да смо у центру пажње. Али, нама то прија – признаје Загорац.
− Генерално сам егзибициониста да би ми показивање пред камерама сметало. И Вики и ја. Био је то покушај да се зараде паре на најбржи могући начин, најпоштеније у Србији. Боље то него да обијам банку – смеје се београдски стилиста и фризер кога су гледаоци запамтили и по тетоважама по телу.
Да ли је популарност Загорцу помогла у послу, интересујемо се.
− Нисам приметио. Свој посао радим као и раније, можда би то маркетиншки требало употребити, али ја нисам.
Зидај па стануј
Прича о Сашки и Александру Саши Петровић, љубавном пару који је у првом серијалу популарне емисије „Кућа снова” освојио велелепну кућу са базеном у срцу београдског насеља Раковица, права је холивудска прича.
Пре него што су, јула 2008. године, добили кључеве од куће, били су двоје скромних студената Економског факултета из Ниша, који су живели код родитеља. Од тог тренутка, њихов живот је постао бајка. У октобру су се венчали и сада су срећан и стамбено обезбеђен млади брачни пар са сталним местом боравка у Београду.
– Саша и ја смо већ пет година заједно, тако да је венчање очекиван тренутак – изјавила је Сашка са пуно радости и оптимизма.
Када су се пријавили за учешће у серијалу „Кућа снова”, нису смели да верују да ће објекат који граде својим рукама припасти баш њима. Али гледаоци, чије су симпатије брзо задобили, сматрали су да за ту кућу бољих домаћина од њих нема.
Све што им се догодило откако су почели да долазе на кастинг и време које су провели као такмичари, за њих двоје је велико и драгоцено искуство и посебан доживљај. Много су научили о градњи, стекли нове пријатеље и, на крају крајева, стекли свој дом.
– У овој кући смо нашли свој мир. Планирамо, наравно, и да увећамо породицу, али пре тога морамо да завршимо факултет и да потражимо посао – каже Саша.
Можда би поново учествовали у ријалити шоуу, али не било којем. Од постојећих, привлачи их „Сурвајвер”. Воле, кажу, да се боре за свој опстанак, једино их брине како би се тамо привикли на храну. О томе би свакако највише могао да им прича Александар Крајишник, двадесетогодишњак из Мајура код Шапца. Он је победник последњег „Сурвајвера”, који се прошлог лета одржавао на Филипинима. Освојио је титулу „једини преживели” и 100.000 евра. Сви се слажу да су паре отишле у праве руке. Зашто?
Овај момак је скромно живео у Мајуру код Шапца, пре неколико година из Сарајева се са мајком, оцем, братом, сестром и бабом доселио ту. Возио је камион да би зарадио за живот. Овим тријумфом, Бог му је, каже, надокнадио све недаће. Мада још није добио зарађени новац, он већ зна шта ће са њим.
– Купићу неки пословни простор и у почетку ћу га издавати. Желим да се ослободим волана. О другој кући не размишљам, добра нам је ова коју имамо. Више не бих мењао место боравка, доста смо се селили – каже „мали Аца”, како су га звали сви од милоште. Не крије да му прија што га, где год се појави, и старо и младо зауставља да му искаже своје симпатије. Мада је по повратку с Филипина, као и сви, рекао: „Никад више”, већ му недостају борба и адреналин и опет би се такмичио.
Свирај, играј…
Музички трио Пилери, браћа Данијел који има шеснаест и Дарко четрнаест година, и њихова једанаестогодишња сестра Сандра, победници су недавно одржаног музичког ријалитија „Ја имам таленат”. У финалу такмичења наступали су са композицијом за две виолине и хармонику, под називом „Руски маријачи” и импресионирали су и публику и жири, освојивши тако новчану награду од 100.000 евра, аутомобил „ситроен Ц3”, професионални уговор и студијско усавршавање у једном од европских центара.
Ову талентовану децу сви памте као атракцију из Кнез Михаилове улице. Готово да није било пролазника који није застао да послуша акорде из њихових инструмената. Мада су пленили пажњу где год су се појавили, што потврђују и бројна признања која су касније освојили на такмичењима у земљи и иностранству (Данијел је првак Европе у хармоници, а Дарко „прва виолина” Србије), мали улични свирачи ипак нису могли да сањају да ће се њихов живот за само неколико година потпуно преокренути.
Нова, срећнија страница њихове будућности је отворена. У својој популарности уживају „као матори”, а исто тако са озбиљношћу почињу да планирају дане који су испред њих.
За сада је само Сандра остварила оно што је желела. Купила је шминку, пеглу за косу и „пун орман” хаљина, да може да се дотерује. Што се гардеробе тиче, ниједно од њих не мора да брине о томе, јер ће их убудуће, за наступе, облачити бутик „Срећа”. Данијел има на чему да свира, јер је раније добио квалитетну хармонику као победник једног такмичења, али Дарку је неопходна нова концертна виолина. Осим тога, потребно им је још много других ствари. На првом месту – стан, јер општински органи за њих немају много слуха, па мансарду у којој се силом прилика „стисла” њихова шесточлана породица морају да напусте у најкраћем року. То је њихове родитеље ставило на тешке муке. Тешко да ће новац, који им стоји на располагању, моћи да „поткрпи” све трошкове.
– Сума од 100.000 евра коју су деца освојила умањена је за шеснаест одсто, због пореза држави, половина је орочена на годину дана, а за остатак треба да купимо и стан и нешто од намештаја. То неће бити лако – јада се њихова мајка.
У међувремену припремају свој први це-де са осам омиљених класичних композиција, а 26. марта, након премијере полусатног документарног филма „Божји дар”, аутора Тихомира Радетића, имаће и свој мини солистички концерт у „Мадленијануму” у Земуну.
Гордана Веселиновић је више од два месеца играла валцер, самбу, румбу и остале тражене кораке средом у емисији „Плесом до снова”, пре готово три године. Вероватно није било гледаоца кога њена тужна животна прича није погодила: из Книнске Крајине је, остаје без тате на почетку не тако давног оружаног сукоба, са болесном мамом, сестром и братом као избеглица стиже у Србију, станују по разним прихватилиштима, мењају градове. Нажалост остају и без маме, живе у грозним условима у Крњачи, она и сестра Милијана су на факултету, а брат Горан са завршеном средњом школом ради и издржава их.
− Још смо у кампу, али купили смо у Крњачи кућу у изградњи од тих два и по милиона динара које сам добила у емисији „Плесом до снова”, ипак још нисмо успели све да завршимо и да се уселимо. Мислим да би током ове године требало да коначно имамо свој кров над главом – најављује Гордана. У међувремену је завршила Економски факултет и иде на разговоре за посао, а сестра Милијана има још само дипломски да би окончала студије.
Да ли би другима посаветовала да учине исто?
− Бих, јер ја рецимо нисам имала ниједну другу могућност да зарадим и обезбедим новац за стан брату, сестри и себи. Баш ниједну – признаје ова драга девојка.
Шта кажу у продуцентским кућама, а таквих је четири-пет које су се специјализовале за „ријалити”? Сви су задовољни, листом истичу да су награде одлазе у праве руке (зашто би се свађали са гледаоцима и њиховим избором, размишљамо ми) и – сваког дана им се јави понеки нови спонзор. То ваљда најбоље говори о свему, јер нико данас не баца паре кроз прозор.
-----------------------------------------------------------
И порођај пред камерама
Јереј Александар Брашанац, парох у Радовићима код Тивта, и његова супруга Вида имају петоро деце, три ћерке и два сина. Четврти порођај госпође Виде, када је родила близанце, био је приказан у серијалу „Време је за бебе” на РТС-у.
Овом приликом млади српски свештеник је објаснио шта је њега и његову супругу мотивисало да један део свог породичног и личног живота буде приказан пред телевизијским камерама, с обзиром на то да нису имали никакву материјалну корист од тога.
– Некада је апостол Павле из Јерусалима путовао од Грчке, па све до Рима, да би објавио и проповедао реч Божју. Данас се са једног места шаље порука коју чује читава васељена, сви континенти. Када видим колико тога празнословног се људима предочава путем медија, желим да искористим техничка достигнућа и да презентујем причу о животу рађања, што ће бити добар мелем за белу кугу која прети да усмрти Србију. Јер, Бог нас је позвао да осветимо време и да га на прави начин потрошимо – изјавио је срећни отац, нагласивши да ни после пете бебе не следи тачка, већ запета.
-----------------------------------------------------------
Ни речи од победника
Победник прво емитованог шоу-програма „Велики брат”, који је тада освојио чек у вредности 100.000 евра, био је дипломирани млади пијаниста Иван Љуба. У то време постао је и један од најпожељнијих нежења у Србији. Али он је све то прихватио хладне главе. После сто седам дана проведених у кући говорио је да му је у кући недостајало све, од чачкалице, до аутобуса, да је смршао десет килограма и да не жели да виђа никога из куће док се мало не среди. Прва ствар у коју је желео да уложи новац било је даље школовање.
После паузе од готово три године, о тим догађајима Иван више не жели да каже ни једну једину реч. Мада је љубазно саслушао наша бројна питања одбио је било шта да коментарише и оставио нас у недоумици да ли је љут, повређен или нешто треће.
-----------------------------------------------------------
Арса је другачији
− Када бих опет био у ситуацији да бирам да ли да уђем у кућу или не, а да нисам овде где јесам, изабрао бих поново исто – учествовао бих. Ако би то одговарало мом укусу, способностима – каже Арсић.
Наравно, интересује нас да ли то значи да су му апетити порасли...
− Ја сам све време чврсто на земљи, свестан сам својих мана и врлина, свестан сам колико би требало да учим и мислим на сопствено напредовање – појашњава симпатични момак. Говорећи о неким скорашњим плановима Арсић каже да му је „Велики брат” помогао у афирмацији, упознали су га људи, а то му је донело више позива да гостује као ди-џеј, аутоматски и више новца него некада када је био непознат јавности.
− То ми је, уосталом, био један од циљева када сам се пријављивао за „Великог брата”. С обзиром на то да посла има доста, немам времена за нешто друго па бих говорећи о плановима могао да поменем само посао и гостовања. Наступам петком и суботом, у марту нећу имати ниједан викенд слободан. Када будем био старији, наравно, нећу моћи да будем ди-џеј, али за сада ми тај посао доноси приход, волим га и, по мени, свако ко има неке своје визије и планове требало би да се покаже у неком од ријалитија, да пронађе себе и побољша свој живот – саветује Арсић и друге.
Питамо га да ли је то једини начин да се човек лакше пробија кроз живот.
− Наравно да није, то је само одскочна даска, јер многи се пријаве мислећи да ће им све пасти с неба, да су завршили са свим животним проблемима, али није тако. Зависи од особе колико ће се после трудити, у крајњем случају и поштовати оно што му је неки шоу донео. Сто дана бити изолован од нормалног живота није лако, свако ко је толико издржао борио се са собом, привикао се на камере, зна о чему говорим – подсећа.
И смеје се једној својој навици:
− Знате да сада немам никакав проблем са камерама, у емисијама у којима сам се појављивао седео сам без треме. Камере и даље као да не примећујем – додаје Владимир Арсић, коме су се у кући десила победа, али и љубав са шармантном укућанком Даницом.
-----------------------------------------------------------
Вредно је оно што је јавно
– Јавно излагање интимности одавно се не доживљава као њено угрожавање – мишљења је социолог Драган Станојевић, асистент на Одељењу за социологију на београдском Филозофском факултету. – Они који се неком својом животном причом представљају јавности то могу доживети као одређену врсту игре, али и као ствар престижа. Тако се релативно лако решавају и нека егзистенцијална питања, али да би неко на тај начин „зарадио” новац мора да има уз све и одређену дозу егзибиционизма.
Настојање медија, пре свега часописа и телевизије, да јавно презентирају животну истину и интиму обичног човека, долази од постмодерне, када је у уметности тема свакодневице постала значајна, као и настојање да се приватно и скривено коначно јавно прикаже, објашњава овај социолог. На тај начин је до савршенства доведена хиперинфлација приватности. Ипак, емисије и чланци са овим садржајем се и даље добро вреднују на тржишту, примећује наш саговорник.
– Да ли је све то заиста вредно са естетског и етичког становишта? Ко би то требао да одреди – пита се социолог. – Ако то учини искључиво држава онда ризикујемо тоталитарно друштво, ауторитарни систем за добро, лепо и узвишено – управо онај модел надређености који смо недавно напустили. Ову улогу би требало да имају разне групе стручњака, новинара, уметника који имају осећај за јавно добро.
– Велику улогу у стварању вредности имају и медији. Јавно приказано је вредно, што не значи увек да је вредно по себи, већ добија вредност самим тим што је јавно, па и актери таквих, „ријалити” шоу емисија постају преко ноћи јавне, односно познате личности – каже Станојевић.
-----------------------------------------------------------
Слава нема цену
– У друштвима где је мера вредности новац, свеједно како зарађен, мера славе је присутност у медијима, свеједно чиме заслужена – каже др Драган Попадић психолог и професор социјалне психологије на београдском Филозофском факултету. – Појављивање у медијима може се постићи талентом и знањем, али је то за многе заинтересоване немогућ и уосталом непотребно тежак пут. Лакше је привући пажњу јавности и изборити свој тренутак славе спремношћу да се уради оно што се други устежу, макар се то сматрало непристојним или скандалозним. Стечена слава прија, може се добро уновчити, па зато многима цена коју треба платити уопште није превелика.
– Ако људи поверују да је слава исто што и слика у илустрованим часописима и на телевизији, онда слава то и постаје. Али, тешко је кривити обичног човека што безрезервно прихвата дух времена и тако га подупире – сматра Попадић.
Дана Станковић
Рајна Поповић
Последњи коментари
Rijaliti sou - privid zivota. Prikazati napacenim ljudima jos malo sarenila, kica, laznog sjaja i eto srecnog i zadovoljnog coveka koji radije prihvata da prividno uziva baveci se zivotima ljudi, obicno onih koji to nipocemu ne zasluzuju, i koje on s radoscu svrstava u svoju mitologiju tv idola, sto kao neprovidna skrama skriva provaliju pod nogama...Ne kazem da pojedinci nisu stvarno bili vredni tolike paznje, kao sto je to npr. Ivan Ljuba, ali su zaista retki, takoreci da nepostoje...
Apsolutno se slazem.Mladi vode prazne zivote bez ikakve ambicije,jedina zelja im je hleba bez motike, a alavi mediji ne sprecavaju, vec podsticu taj lazni sjaj i neukus.Orvel verovatno nije bio scestan koliko ce biti u pravu nazalost.









