Imao je pet godina kada se dogodila ta kobna, teška saobraćajna nesreća. Mesec dana je bio u komi. Lekari nisu verovali da će ostati živ. Izvukao se nekim čudom, a veruje i da ga je majka povratila lekovitim travama. Ali, noge više nije osećao. Nije bilo sile koja je mogla da promeni tu gorku sudbinu. Dok su njegovi drugovi stavljali gel u kosu i jurili devojčice, on je sedeo sam i danima ih sa prozora posmatrao. Grizao je jastuk i plakao. Ali, rekao je sebi: „Neka oni sve to prođu, ja ću jednoga dana napraviti korak ispred, pa će ti moji drugari s ponosom svojoj deci moći da kažu – ’Vidiš, ovaj čika je naš školski drug’.”

Želeo je da uradi nešto po čemu će ga prepoznavati i pamtiti, jer je smatrao da čovekov život ne vredi ako iza njega ne ostane neki trag. Bilo kakav. Makar poorao jednu njivu na kojoj će izrasti drvo i trajati narednih pedeset ili sto godina. Stalno je čitao Frojda i neke druge ozbiljne knjige da bi spoznao filozofiju koja će ga održati. I uspeo je. Ivan Plavšić je danas veliki novinar, pevač, humanista i ambasador dobre volje.  

– Mene je terao život da budem hrabriji, jači i brži od ostalih. Bog mi je oduzeo mogućnost da hodam, ali mi je dao sposobnost percepcije koja me spasava da, kako ja kažem, iz moje žablje perspektive, vidim ono što možda drugi ljudi ne mogu i ne umeju da primete. A kako sam oduvek bio oštar na jeziku i voleo nos svuda da zabadam, to me je opredelilo da već sa petnaest godina započnem novinarsku karijeru – priznaje.

Misiju započeo na televiziji

U početku je, kaže, pisao za omladinske novine, ali je vrlo brzo stigao do ozbiljnijih medijskih kuća, kakve su „Večernje novosti”, „Nedeljni telegraf”, „Frankfurtske vesti”... Sarađivao je u Radio Beogradu, sa „dvestadvojkom”, bio na Televiziji „Politika” i „Palma”, čak je u jednom periodu, kada je kao disident otišao iz Srbije, jer je devedesetih kritički vrlo otvoreno pisao o nekim nepravilnostima, zbog čega su mu preporučili „da malo promeni vazduh”, radio i kao dopisnik iz inostranstva za televiziju „Pink”. Ali posebno se radovao što je, zahvaljujući Goranu Miliću i Nenadu Ristiću, dospeo na RTS, gde je i danas zaposlen.

Za sve to vreme Ivan je stizao svuda. Bio je jedini ratni izveštač u kolicima, tokom lečenja i rehabilitacije u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Austriji, susreo je mnoge važne i uticajne ljude, sa nekima se i sprijateljio, uradio intervjue sa poznatim muzičkim zvezdama, Tinom Tarner, Dejvidom Bouvijem, grupom „Boni M” ... Mada je više voleo da nastavi da prati estradu, kako je postajao ozbiljniji, sve više su ga privlačile socijalne teme.

– Ljudi ne shvataju koliko je teška nevolja biti nemoćan. Koliko god da se smeješ, koliko god to prikrivaš šarmom, uvek negde u dubini duše ostane tuga što ne možeš da uradiš sve što mogu oni drugi koji se kreću. Pomažući Goranu Paskaljeviću na scenariju za film „Anđeo čuvar”, shvatio sam da sam upravo ja taj koji može da pomogne ljudima koji su u sličnoj situaciji. Tako sam, kao autor i voditelj emisije „Put humanizma” na Drugom kanalu RTS-a, započeo svoju misiju. I mnogo sam srećan zbog toga što tim ljudima mogu da pružim mogućnost da veruju u sebe, koliko god ih neko sa strane stavljao na marginu življenja. Sećam se jedne devojke u kolicima zbog cerebralne paralize, koja je živela u Domu za napuštene osobe sa invaliditetom. Ona mi je rekla: „Znate,Ivane, dokle god ste vi živi, dokle god vas gledam na ekranu i slušam kako pevate, ja hodam. E, to je ta snaga koja me čini čovekom – kaže Ivan preplavljen bujicom pomešanih osećanja.

Himna „Velikog srca”

Mada voli da peva, „nije planirao” da postane poznat i kao pevač. Kao i mnogo toga – jednostavno se desilo.

– U čast velike humanitarne akcije RTS-a „Veliko srce”, pre šest godina, trebalo da bude snimljena pesma „Život je lep”. Kao interpretator u planu je bio drugi momak, ali su mi Bane Krstić i Bata Kovač u poslednjem trenutku rekli da moram ja da uđem u studio. Ta pesma je brzo postala hit, a Vojvođani su je prisvojili kao himnu. Onda je usledila i druga, pod nazivom „Drugačiji”, za koju je ideju dao Vlado Georgijev.

– Kasnije je krenula saradnja i sa autorima narodne muzike, pa sam izdao CD za PGP, pa za „Siti rekords”, dve kompilacije sam izdao i za Grand produkciju... Pevao sam duet sa Indirom Radić, zajedno smo snimili i spot na dvoru porodice Karađorđević, koji su moji dugogodišnji prijatelji. Sa Stojom i Ivanom Gavrilovićem upravo sam završio pesmu o prijateljstvu. Zove se „Živi i uživaj”, i to je himna „Velikog srca”, u Hrvatskoj su je već proglasili hitom leta. I sa Dadom Topićem za septembar pripremam jedan zanimljiv duet – ističe Ivan s ponosom, dodajući da jeimao čast da peva i sa Huliom Iglesijasom, Severinom... nastupao je i na velikom koncertu za godišnjicu smrti Tošeta Proeskog, takođe velikog humaniste i jednog izuzetnog čoveka sa kojim je, takođe, trebalo da snimi duet, zamalo da ode i na takmičenje za Evroviziju, a za novembar najavljuje solistički koncert u Domu sindikata.

Srki Boj, Stoja i Pera Stokanović sa Ivanom

Ivan Plavšić je dokazao da se popularnost ne stiče uvek skandalima ili bojom donjeg veša, niti je morao da daje ogromne pare menadžerima.

– Publika me voli, jer ja dajem emocije. Moram da priznam, a ovo retko kome pričam, da ne bih izazvao nečije sažaljenje, dešavalo se da ljudi na početku kažu: „Znam, to je onaj dečko u kolicima što peva.” Posle godinu dana, rekli su: „To je Ivan koji peva iz kolica”, a treće: „To peva Plavšić”. Veliki kompliment za mene je bio i kada su princeza od Lihtenštajna i švedski kralj Gustav kleknuli pred mene, uzeli me za ruku i rekli: „Vi ste srpski princ humanizma!” – seća se naš sagovornik sa radošću.

Ono što ga još raduje jeste to što je ovom akcijom na neki način ujedinio ljude u Srbiji i u njima probudio plemenito osećanje da pomažu onima kojima je to potrebno.

– Na promocije „Velikog srca” dolazili su svi, i pevači, i biznismeni, i glumci, i političari... Mi se kao pevači pojavimo revijalno, prikupimo sredstva, nije bitno da li su velika ili mala, bitno je da su data od srca – dodaje neumorni momak.

Zato Ivan ne zaboravlja da uzvrati onima koji su umeli da mu pruže podršku i pomoć. Mnogi je njih, kaže, a najveći donatori koji stoje na strani humanizma i plemenitosti pre svih su princeza Katarina i Miloš Plantarić, vlasnik hotela „Lajf dizajn”, čovek koji je iz Slovenije došao u Srbiju i prepoznao poruku. Svake godine nekom od njih uručuje se zlatna statua – ruka sa srcem, a do sada je dodeljena Evrosongu, patrijarhu Pavlu za života, Huliju Iglesijasu, Ivici Dačiću...

Sa četrdeset dve godine, posle svih bura i oluja, Ivan mirne duše kaže da je bogat i srećan čovek.

– Nisam se finansijski obogatio, ali sam bogat prijateljima, i to me čini srećnim. Roditelji su me oduvek podržavali kao i moja sada pokojna sestra, a Bog mi je podario i brata Dejana koji je dvadeset četiri sata pored mene, ali ništa ne bih mogao da uradim da nemam i prijatelje. Kažu da iza uspešnog muškarca stoji uspešna žena, a ja kažem da iza svakog ko je uspešan stoji dobar prijatelj koji štiti njegova leđa – uverava Ivan Plavšić.   

------------------------------------------------

Hemingvejski život

Ivanov život nije tipičan za osobe sa invaliditetom. Pomalo, kaže on, više liči na hemingvejski.

– Jedno vreme stanovao sam u studentskom domu, četiri godine proveo u kamp-prikolici, spavao u hotelima gde ordiniraju prostitutke, jedno veče u Nemačkoj sam prespavao i u telefonskoj govornici. Sve sam to preživeo, ali, opet, hvala Bogu što mi je dao zdravu pamet. Za to vreme dva puta sam se ženio, dva puta razvodio. Obe su živele u Nemačkoj i bile su starije od mene, jer volim snažne žene. Ispostavilo se da sam mnogo jači od njih. Dok sam boravio u Nemačkoj, u mene je bio zaljubljen čak i jedan transvestit. Hteo je da se uda za mene, obožavao je Srbe, govorio je da su veliki ljubavnici. Kad smo se sreli u jednom klubu, on meni kaže – znate, ja sam transvestit, a ja njemu – drago mi je, ja sam Ivan – priča, sećajući se svog prvog velikog ljubavnog loma koji je doživeo sa devojkom koja ga je ostavila zbog pritiska okruženja. Ovu tužnu ljubavnu priču kompozitor Dragan Stojilković pretočio je u pesmu „Bela košulja”.

----------------------------------------

 Meraklija

Kao neko ko voli život, pesmu i druženje, voli i kafanu. Omiljena mu je „Kod Mićka sokače”. Dopada mu se dobrodošlica kojom domaćin na vratima dočekuje svoje goste: „Kude ste moji dragi gosti, sad da si posedate i polegate, kad će izađemo, to će se vidi.” Kad uđe unutra, zaboravi sve muke. Samo se ponekad seti majčinih reči.

– Moja hrabra majka uvek mi je govorila: „Sine, budi to što jesi, nemoj da se stidiš sebe, i nemoj da budeš narkoman i notorni alkoholičar. Popij u kafani, ali nemoj da se brukaš da te ljudi skupljaju po podu.” Istina, kao svaki normalan čovek volim da lumpujem u kafani, međutim, meni ne može da se desi da se valjam po patosu, jer čvrsto stojim na svoja četiri točka, pa se ne primećuje kad sam pijan – šali se Ivan.