Имао је пет година када се догодила та кобна, тешка саобраћајна несрећа. Месец дана је био у коми. Лекари нису веровали да ће остати жив. Извукао се неким чудом, а верује и да га је мајка повратила лековитим травама. Али, ноге више није осећао. Није било силе која је могла да промени ту горку судбину. Док су његови другови стављали гел у косу и јурили девојчице, он је седео сам и данима их са прозора посматрао. Гризао је јастук и плакао. Али, рекао је себи: „Нека они све то прођу, ја ћу једнога дана направити корак испред, па ће ти моји другари с поносом својој деци моћи да кажу – ’Видиш, овај чика је наш школски друг’.”

Желео је да уради нешто по чему ће га препознавати и памтити, јер је сматрао да човеков живот не вреди ако иза њега не остане неки траг. Било какав. Макар поорао једну њиву на којој ће израсти дрво и трајати наредних педесет или сто година. Стално је читао Фројда и неке друге озбиљне књиге да би спознао филозофију која ће га одржати. И успео је. Иван Плавшић је данас велики новинар, певач, хуманиста и амбасадор добре воље.  

– Мене је терао живот да будем храбрији, јачи и бржи од осталих. Бог ми је одузео могућност да ходам, али ми је дао способност перцепције која ме спасава да, како ја кажем, из моје жабље перспективе, видим оно што можда други људи не могу и не умеју да примете. А како сам одувек био оштар на језику и волео нос свуда да забадам, то ме је определило да већ са петнаест година започнем новинарску каријеру – признаје.

Мисију започео на телевизији

У почетку је, каже, писао за омладинске новине, али је врло брзо стигао до озбиљнијих медијских кућа, какве су „Вечерње новости”, „Недељни телеграф”, „Франкфуртске вести”... Сарађивао је у Радио Београду, са „двестадвојком”, био на Телевизији „Политика” и „Палма”, чак је у једном периоду, када је као дисидент отишао из Србије, јер је деведесетих критички врло отворено писао о неким неправилностима, због чега су му препоручили „да мало промени ваздух”, радио и као дописник из иностранства за телевизију „Пинк”. Али посебно се радовао што је, захваљујући Горану Милићу и Ненаду Ристићу, доспео на РТС, где је и данас запослен.

За све то време Иван је стизао свуда. Био је једини ратни извештач у колицима, током лечења и рехабилитације у Немачкој, Француској, Енглеској и Аустрији, сусрео је многе важне и утицајне људе, са некима се и спријатељио, урадио интервјуе са познатим музичким звездама, Тином Тарнер, Дејвидом Боувијем, групом „Бони М” ... Мада је више волео да настави да прати естраду, како је постајао озбиљнији, све више су га привлачиле социјалне теме.

– Људи не схватају колико је тешка невоља бити немоћан. Колико год да се смејеш, колико год то прикриваш шармом, увек негде у дубини душе остане туга што не можеш да урадиш све што могу они други који се крећу. Помажући Горану Паскаљевићу на сценарију за филм „Анђео чувар”, схватио сам да сам управо ја тај који може да помогне људима који су у сличној ситуацији. Тако сам, као аутор и водитељ емисије „Пут хуманизма” на Другом каналу РТС-а, започео своју мисију. И много сам срећан због тога што тим људима могу да пружим могућност да верују у себе, колико год их неко са стране стављао на маргину живљења. Сећам се једне девојке у колицима због церебралне парализе, која је живела у Дому за напуштене особе са инвалидитетом. Она ми је рекла: „Знате,Иване, докле год сте ви живи, докле год вас гледам на екрану и слушам како певате, ја ходам. Е, то је та снага која ме чини човеком – каже Иван преплављен бујицом помешаних осећања.

Химна „Великог срца”

Мада воли да пева, „није планирао” да постане познат и као певач. Као и много тога – једноставно се десило.

– У част велике хуманитарне акције РТС-а „Велико срце”, пре шест година, требало да буде снимљена песма „Живот је леп”. Као интерпретатор у плану је био други момак, али су ми Бане Крстић и Бата Ковач у последњем тренутку рекли да морам ја да уђем у студио. Та песма је брзо постала хит, а Војвођани су је присвојили као химну. Онда је уследила и друга, под називом „Другачији”, за коју је идеју дао Владо Георгијев.

– Касније је кренула сарадња и са ауторима народне музике, па сам издао ЦД за ПГП, па за „Сити рекордс”, две компилације сам издао и за Гранд продукцију... Певао сам дует са Индиром Радић, заједно смо снимили и спот на двору породице Карађорђевић, који су моји дугогодишњи пријатељи. Са Стојом и Иваном Гавриловићем управо сам завршио песму о пријатељству. Зове се „Живи и уживај”, и то је химна „Великог срца”, у Хрватској су је већ прогласили хитом лета. И са Дадом Топићем за септембар припремам један занимљив дует – истиче Иван с поносом, додајући да јеимао част да пева и са Хулиом Иглесијасом, Северином... наступао је и на великом концерту за годишњицу смрти Тошета Проеског, такође великог хуманисте и једног изузетног човека са којим је, такође, требало да сними дует, замало да оде и на такмичење за Евровизију, а за новембар најављује солистички концерт у Дому синдиката.

Срки Бој, Стоја и Пера Стокановић са Иваном

Иван Плавшић је доказао да се популарност не стиче увек скандалима или бојом доњег веша, нити је морао да даје огромне паре менаџерима.

– Публика ме воли, јер ја дајем емоције. Морам да признам, а ово ретко коме причам, да не бих изазвао нечије сажаљење, дешавало се да људи на почетку кажу: „Знам, то је онај дечко у колицима што пева.” После годину дана, рекли су: „То је Иван који пева из колица”, а треће: „То пева Плавшић”. Велики комплимент за мене је био и када су принцеза од Лихтенштајна и шведски краљ Густав клекнули пред мене, узели ме за руку и рекли: „Ви сте српски принц хуманизма!” – сећа се наш саговорник са радошћу.

Оно што га још радује јесте то што је овом акцијом на неки начин ујединио људе у Србији и у њима пробудио племенито осећање да помажу онима којима је то потребно.

– На промоције „Великог срца” долазили су сви, и певачи, и бизнисмени, и глумци, и политичари... Ми се као певачи појавимо ревијално, прикупимо средства, није битно да ли су велика или мала, битно је да су дата од срца – додаје неуморни момак.

Зато Иван не заборавља да узврати онима који су умели да му пруже подршку и помоћ. Многи је њих, каже, а највећи донатори који стоје на страни хуманизма и племенитости пре свих су принцеза Катарина и Милош Плантарић, власник хотела „Лајф дизајн”, човек који је из Словеније дошао у Србију и препознао поруку. Сваке године неком од њих уручује се златна статуа – рука са срцем, а до сада је додељена Евросонгу, патријарху Павлу за живота, Хулију Иглесијасу, Ивици Дачићу...

Са четрдесет две године, после свих бура и олуја, Иван мирне душе каже да је богат и срећан човек.

– Нисам се финансијски обогатио, али сам богат пријатељима, и то ме чини срећним. Родитељи су ме одувек подржавали као и моја сада покојна сестра, а Бог ми је подарио и брата Дејана који је двадесет четири сата поред мене, али ништа не бих могао да урадим да немам и пријатеље. Кажу да иза успешног мушкарца стоји успешна жена, а ја кажем да иза сваког ко је успешан стоји добар пријатељ који штити његова леђа – уверава Иван Плавшић.   

------------------------------------------------

Хемингвејски живот

Иванов живот није типичан за особе са инвалидитетом. Помало, каже он, више личи на хемингвејски.

– Једно време становао сам у студентском дому, четири године провео у камп-приколици, спавао у хотелима где ординирају проститутке, једно вече у Немачкој сам преспавао и у телефонској говорници. Све сам то преживео, али, опет, хвала Богу што ми је дао здраву памет. За то време два пута сам се женио, два пута разводио. Обе су живеле у Немачкој и биле су старије од мене, јер волим снажне жене. Испоставило се да сам много јачи од њих. Док сам боравио у Немачкој, у мене је био заљубљен чак и један трансвестит. Хтео је да се уда за мене, обожавао је Србе, говорио је да су велики љубавници. Кад смо се срели у једном клубу, он мени каже – знате, ја сам трансвестит, а ја њему – драго ми је, ја сам Иван – прича, сећајући се свог првог великог љубавног лома који је доживео са девојком која га је оставила због притиска окружења. Ову тужну љубавну причу композитор Драган Стојилковић преточио је у песму „Бела кошуља”.

----------------------------------------

 Мераклија

Као неко ко воли живот, песму и дружење, воли и кафану. Омиљена му је „Код Мићка сокаче”. Допада му се добродошлица којом домаћин на вратима дочекује своје госте: „Куде сте моји драги гости, сад да си поседате и полегате, кад ће изађемо, то ће се види.” Кад уђе унутра, заборави све муке. Само се понекад сети мајчиних речи.

– Моја храбра мајка увек ми је говорила: „Сине, буди то што јеси, немој да се стидиш себе, и немој да будеш наркоман и ноторни алкохоличар. Попиј у кафани, али немој да се брукаш да те људи скупљају по поду.” Истина, као сваки нормалан човек волим да лумпујем у кафани, међутим, мени не може да се деси да се ваљам по патосу, јер чврсто стојим на своја четири точка, па се не примећује кад сам пијан – шали се Иван.