Iako se smatra da su mladi u nas sa 18, a u nekim sredinama sa 21 godinom, punoletni i zreli da odgovore na zadatke koji ih očekuju, znamo da uglavnom mnogi od njih imaju problema kada treba naći zajednički jezik sa roditeljima, profesorima i ostalim ljudima od autoriteta... Često su nezadovoljni i sopstvenim izgledom, nesigurni u to ko su, koliko i šta mogu. O ovim problemima, vezanim za odrastanje i sazrevanje, razgovarali smo sa psihoanalitičarom Vesnom Brzev-Ćurčić.

– Društvo je most ka odrastanju i preuzimanju odgovornosti odrasle osobe. Mladi imaju prirodnu potrebu da pripadaju društvu, koje je njihovom uzrastu mnogo važnije od samih roditelja. Pripadanje manjim, ličnim društvima, vodi uklapanju i u širu društvenu zajednicu. Da bi mlad čovek mogao da oseti pripadnost i uklopljenost u društvo, neophodno je da prihvati norme koje ono nosi, a da pri tom ne izgubi svoju jedinstvenost, svoj identitet. U lični identitet spada i osećanje pripadanja i uklopljenosti u društvo kao celinu. Obično se podrazumeva da su uklopljeni oni mladi ljudi koji „ne prave probleme”. Ponekad je tišina kojom su okruženi prognostički gora od galame koju prave – napominje dr Brzev-Ćurčić.

Važna je sigurna luka

Naša sagovornica primećuje da uklapanje u društvo zavisi od mnogih faktora, od toga pod kojim se uslovima mlada osoba formirala. Naime, različite društvene okolnosti, pre svega porodične, uslovljavaju oblikovanje nečije strukture ličnosti.

– Ako uzmemo za primer naše društvo, jasno je da su okolnosti današnjih devetnaestogodišnjaka od samog njihovog rođenja bile nepovoljne. Pa ipak, ne može se reći da su svi mladi neadaptirani, u konfliktu sa društvom. Tu se onda vidi koliki uticaj ima porodica na formiranje njihovih odnosa i prema sebi, i prema drugima, i prema društvu u celini. Vrlo je važna doslednost, predvidljivost i podrška koju porodica nudi kao model.

Porodica, ma kako to zvučalo teško i odgovorno, igra presudnu ulogu u tome ko će kakav biti. Međutim, ako je porodica uznemirena okruženjem, ako su osnovni autoriteti i oni koji brinu o detetu, njegovi oslonci u odrastanju, nečim uzdrmani, teško je verovati da će biti „sigurna luka” iz koje može da se isplovi, ili u koju može da se vrati. Nestabilnost društva uslovljava nestabilnost porodice i obrnuto – objašnjava dr Brzev-Ćurčić.

Prema njenim rečima, mladi svoje društvo biraju po tipu sličnih i odanih, kao i po tome da li svoje mesto čuvaju namećući autoritet ili sledeći tuđi. To nas vraća na način na koji neko sebe doživljava i na izbore koje pravi. Ne kaže se uzalud „S kim si onakav si”. Uzore nameće pre svega šire društvo.

– Pogledajte uzore danas – upozorava. – Kao da se ponovo na scenu vraćaju negativni uzori, ljudi u sukobu sa zakonom, nasilni, osobe koje svojim javnim delovanjem krše pravila dobrog ukusa. Ko se onda nudi kao model na koji se valja ugledati?

Buntom neki „pobeđuju” odrasle

Neki se uklope u ono što im društvo nudi ako to odgovara njihovim ranije stečenim kriterijumima, drugi se suprotstavljaju, braneći svoje stavove. Bunt je odlika mladosti, objašnjava stručnjak, bilo da je kreativan, bilo da je destruktivan. Buntom mladi „pobeđuju” odrasle, odvajaju se od uticaja roditelja da bi se osamostalili u svakom, pre svega u emocionalnom smislu.

– Jasne granice između različitih grupa kojima mladi pripadaju u okviru društvene zajednice i netolerancija na male razlike, uslovljavaju sukobe među njima, ponekad sa tragičnim posledicama. Da bi se mladi lakše uklapali, potrebno je stabilno i predvidljivo društvo. Isto to važi i za porodicu. Kada se mladi ljudi osećaju izolovano, neshvaćeno, neprihvaćeno i neostvareno, kao da su prekinuti u letu, mogu postati buntovnici – prenosi nam Vesna Brzev-Ćurčić deo svojih iskustava u dugogodišnjem radu sa mladima u „Psihološkim krugovima”.

– Buntovnost ima dva pola: pitanje je ko će je izražavati osmišljavanjem kreativnih aspekata, a ko će krenuti da ruši sistem krajnje destruktivnim načinima. Ako u bilo čemu od toga nemaju podršku, mladi se okreću sebi, što je po njih loše, jer gube kontakt sa drugima, čime smanjuju mogućnost da koriguju svoje stavove.

Druženje, naročito kroz različite aktivnosti – bavljenje sportom, uključivanje u folklor, hor, školu glume i slično – može biti korisno da mlada osoba stekne više samopouzdanja, istrajnosti, osećanja solidarnosti, izgradi prijateljske veze. Pri tom valja imati u vidu da mladi sami biraju aktivnosti koje su u skladu sa njihovom ličnošću. Međutim, pogrešno je prisiljavati ih na nešto, jer oni ne funkcionišu na taj način. Da bi bili u nečemu dobri, moraju da to sami žele, da ulože trud, da ostvare uspeh.

Nekada ih valja i obodriti. Naša kultura je sklonija grdnji i kažnjavanju nego pohvali. Samopouzdanje i samopoštovanje stiču se tako što ćemo decu pre pohvaliti zbog malih uspeha, nego ih grditi zbog velikih stvari. Pokušajte – predlaže Vesna Brzev-Ćurčić.