Иако се сматра да су млади у нас са 18, а у неким срединама са 21 годином, пунолетни и зрели да одговоре на задатке који их очекују, знамо да углавном многи од њих имају проблема када треба наћи заједнички језик са родитељима, професорима и осталим људима од ауторитета... Често су незадовољни и сопственим изгледом, несигурни у то ко су, колико и шта могу. О овим проблемима, везаним за одрастање и сазревање, разговарали смо са психоаналитичаром Весном Брзев-Ћурчић.

– Друштво је мост ка одрастању и преузимању одговорности одрасле особе. Млади имају природну потребу да припадају друштву, које је њиховом узрасту много важније од самих родитеља. Припадање мањим, личним друштвима, води уклапању и у ширу друштвену заједницу. Да би млад човек могао да осети припадност и уклопљеност у друштво, неопходно је да прихвати норме које оно носи, а да при том не изгуби своју јединственост, свој идентитет. У лични идентитет спада и осећање припадања и уклопљености у друштво као целину. Обично се подразумева да су уклопљени они млади људи који „не праве проблеме”. Понекад је тишина којом су окружени прогностички гора од галаме коју праве – напомиње др Брзев-Ћурчић.

Важна је сигурна лука

Наша саговорница примећује да уклапање у друштво зависи од многих фактора, од тога под којим се условима млада особа формирала. Наиме, различите друштвене околности, пре свега породичне, условљавају обликовање нечије структуре личности.

– Ако узмемо за пример наше друштво, јасно је да су околности данашњих деветнаестогодишњака од самог њиховог рођења биле неповољне. Па ипак, не може се рећи да су сви млади неадаптирани, у конфликту са друштвом. Ту се онда види колики утицај има породица на формирање њихових односа и према себи, и према другима, и према друштву у целини. Врло је важна доследност, предвидљивост и подршка коју породица нуди као модел.

Породица, ма како то звучало тешко и одговорно, игра пресудну улогу у томе ко ће какав бити. Међутим, ако је породица узнемирена окружењем, ако су основни ауторитети и они који брину о детету, његови ослонци у одрастању, нечим уздрмани, тешко је веровати да ће бити „сигурна лука” из које може да се исплови, или у коју може да се врати. Нестабилност друштва условљава нестабилност породице и обрнуто – објашњава др Брзев-Ћурчић.

Према њеним речима, млади своје друштво бирају по типу сличних и оданих, као и по томе да ли своје место чувају намећући ауторитет или следећи туђи. То нас враћа на начин на који неко себе доживљава и на изборе које прави. Не каже се узалуд „С ким си онакав си”. Узоре намеће пре свега шире друштво.

– Погледајте узоре данас – упозорава. – Као да се поново на сцену враћају негативни узори, људи у сукобу са законом, насилни, особе које својим јавним деловањем крше правила доброг укуса. Ко се онда нуди као модел на који се ваља угледати?

Бунтом неки „побеђују” одрасле

Неки се уклопе у оно што им друштво нуди ако то одговара њиховим раније стеченим критеријумима, други се супротстављају, бранећи своје ставове. Бунт је одлика младости, објашњава стручњак, било да је креативан, било да је деструктиван. Бунтом млади „побеђују” одрасле, одвајају се од утицаја родитеља да би се осамосталили у сваком, пре свега у емоционалном смислу.

– Јасне границе између различитих група којима млади припадају у оквиру друштвене заједнице и нетолеранција на мале разлике, условљавају сукобе међу њима, понекад са трагичним последицама. Да би се млади лакше уклапали, потребно је стабилно и предвидљиво друштво. Исто то важи и за породицу. Када се млади људи осећају изоловано, несхваћено, неприхваћено и неостварено, као да су прекинути у лету, могу постати бунтовници – преноси нам Весна Брзев-Ћурчић део својих искустава у дугогодишњем раду са младима у „Психолошким круговима”.

– Бунтовност има два пола: питање је ко ће је изражавати осмишљавањем креативних аспеката, а ко ће кренути да руши систем крајње деструктивним начинима. Ако у било чему од тога немају подршку, млади се окрећу себи, што је по њих лоше, јер губе контакт са другима, чиме смањују могућност да коригују своје ставове.

Дружење, нарочито кроз различите активности – бављење спортом, укључивање у фолклор, хор, школу глуме и слично – може бити корисно да млада особа стекне више самопоуздања, истрајности, осећања солидарности, изгради пријатељске везе. При том ваља имати у виду да млади сами бирају активности које су у складу са њиховом личношћу. Међутим, погрешно је присиљавати их на нешто, јер они не функционишу на тај начин. Да би били у нечему добри, морају да то сами желе, да уложе труд, да остваре успех.

Некада их ваља и ободрити. Наша култура је склонија грдњи и кажњавању него похвали. Самопоуздање и самопоштовање стичу се тако што ћемо децу пре похвалити због малих успеха, него их грдити због великих ствари. Покушајте – предлаже Весна Брзев-Ћурчић.