Sedeti između četiri zida, nekoga pozvati na kafu, kuda poći sa praznim novčanikom? Šta bi još mogli penzioneri, posebno oni mlađi, da se zapitaju poslednjih godina, otkako su kao sve brojnija armija nepotrebnih u privatizovanim ili propalim firmama, našli jedino moguće rešenje: da odu i po nekom od mogućih osnova se izbore za prinadležnosti iz PIO fonda.

Psiholozi najčešće savetuju da život valja živeti tako da nam svaki dan izgleda drugačije. I to nije teško. Dok čovek ne zađe u te neke zrelije godine, naravno. A pritisak počne da skače, šećer da se meškolji, holesterol i trigliceridi da se „odomaćuju” u krvnoj slici. Ipak, kada u penziju ode neko ko tek načinje sedmu deceniju, svakodnevica mu se promeni iz osnova jer nema trčanja na posao, mlađarija ima „preča posla” a vreme sporo prolazi. Novopečeni penzioner često ne ume ni da ispuni a ni osmisli svoj dan, dok iz zasede vrebaju apatija, osećanje beskorisnosti, nesigurnost i nezadovoljstvo.

Udruženja penzionera

Zato je „Politikin Magazin” istraživao kako je moguće ispuniti penzionerske dane. Kao jedan od načina da im se pomogne jesu svakako penzionerska udruženja gde za sitnu članarinu dobijate priliku da učestvujete u mnogobrojnim društvenim programima.

– Znate, usamljenost je teška i za mladog, a kamoli za starog. Zato, Savez penzionera Vojvodine, odnosno naše organizacije i te kako rade na organizovanju i unapređenju društvenog života ove socijalne grupe – rekao je za naš list Milan Nenadić, predsednik Saveza penzionera Vojvodine, i dodao da se takođe vodi računa i o što povoljnijoj nabavci osnovnih životnih namirnica i ogreva.

Tako, prema njegovim rečima, sve opštinske i mesne organizacije u okviru ovog saveza imaju svoje prostorije i klubove u koje penzioneri često svraćaju radi komunikacije, ali neretko se tu okupljaju da proslave i rođendane.

– U tim klubovima se često održavaju prigodne svečanosti, odnosno igranke, povodom nečijeg rođendana ili obeležavanja nekog jubileja. Za njih je to veoma važno, posebno za one koji su ostali bez bračnog partnera – istakao je Nenadić i objasnio da mesne organizacije imaju i razne sekcije kojima se njihovi članovi mogu priključiti. Takva vrsta angažmana je prilika da mnogi nastave da rade ono čime su se bavili tokom radnog veka, ali često i mogućnost da se posvete onome za šta nisu imali vremena.

– Postoje mnogobrojne sekcije za kulturno-umetničke delatnosti, kao što su horska sekcija, sekcija za ručne radove, slikarska, sportska... Zatim, organizuju se razna sportska takmičenja u aktivnostima koje su prikladne za penzionerske godine. To su najčešće šah, pikado, kuglanje i ribolov – objašnjava naš sagovornik.

Udruženja penzionera često organizuju međusobne posete, ali i jednodnevne izlete, pa i odmore. Nije retkost da, na primer, neko udruženje iz Vojvodine ode u posetu udruženju iz centralne Srbije. Onda, po pravilu, posete se uzvraćaju i tako po nekoliko puta godišnje.

– To je prilika da se i u poznim godinama steknu prijatelji, ali i način da se upoznaju drugi gradovi, predeli, vide kulturnoistorijski spomenici... – naglašava Nenadić i dodaje kako udruženja rade i na organizovanju godišnjih odmora. Naravno, uvek se gleda da to bude na što više rata, kako bi penzioneri sa svojim fiksnim primanjima to sebi mogli i da priušte.

– Dešava se da u predsezoni putuju sedam dana u Grčku i za 100 evra, a neki centri imaju i svoja odmarališta, kao što na primer centar u Subotici ima u Sokobanji, a onaj zrenjaninski u Vrnjačkoj Banji, pa taj odmor plaćaju po povoljnijim uslovima – naveo je Nenadić i dodao da tamo mogu da borave i članovi susednih opštinskih udruženja.

Da bi neko uživao u tim prednostima, dovoljno je samo da postane njihov član, odnosno da plati članarinu, koja je u ovom slučaju zaista minimalna − od 120 do 200 dinara godišnje.

Da najveći problem penzionera nije samo starost već i usamljenost kazao nam je i Rajko Jarić, sekretar Saveza penzionera Srbije.

– Izuzetno je važno kvalitetno ispuniti penzionersko vreme. Na primer, data nam je mogućnost da i za 50 odsto manje novca prisustvujemo pozorišnim predstavama ili da posećujemo galerije. Takođe, u socijalnim ustanovama ili u gerontološkim centrima možemo se družiti tokom dana, mada je to moguće i u samim prostorijama penzionerskih udruženja – ističe Jarić i dodaje da ovaj savez organizuje česte izlete: u Makedoniju, Bugarsku, Crnu Goru, Sloveniju i Republiku Srpsku.

Dnevni centri i klubovi

U sastavu ustanove Gerontološki centar Beograd radi 20 dnevnih centara i klubova za starije na teritoriji 13 beogradskih opština kao i Služba pomoći u kući, na prostoru 14 opština glavnog grada.

– U dnevnim boravcima penzioneri mogu da dobiju radnim danima kompletan ručak za samo 100 dinara, zatim pranje, peglanje i sušenje veša, koje je potpuno besplatno. Takođe, imaju priliku da učestvuju i u brojnim kulturno-umetničkim programima kao što su horsko ili grupno pevanje, folklor, ples, dramsko ili likovno izvođenje – kazao je za „Politikin Magazin” Miodrag Tasić, upravnik poslovne jedinice „Dnevni centri i klubovi”.

Međutim, oni pružaju još jednu uslugu, a to je pomoć u kući starim i iznemoglim licima kako bi zadovoljili osnovne životne potrebe, kao što su ishrana, održavanje lične higijene, higijene odeće i posteljine, zagrevanje stana, zatim plaćanje komunalija, odlazak lekaru... Pomoć se pruža dva sata dnevno radnim danima, a pravo na ovo imaju oni stari i bolesni kojima srodnici ne mogu da pruže adekvatnu zaštitu u stanu. Zahtev za ovu vrstu usluge podnosi se Centru za socijalni rad na području stanovanja korisnika.

Univerziteti za treće doba

S druge strane, oni koji u treće doba ulaze sa većom materijalnom sigurnošću i uglavnom kubure sa loše organizovanim slobodnim vremenom, svoje vreme mogu „potroše” i na nekom od univerziteta namenjenih njihovoj starosnoj dobi. U nekom od četiri univerziteta za treće doba osnovanih u okviru ustanova kulture „Braća Stamenković”, Centra za obrazovanje „Đuro Salaj”, Narodnog univerziteta „Božidar Adžija” i Kulturnog centra Čukarica. Tu se uglavnom mogu učiti strani jezici, uvežbavati ruka za uspešnije crtanje i slikanje, rad na računaru, kao i mnoge plesne igre, joga...

Tako na primer u ustanovi „Braća Stamenković” penzioneri mogu da pohađaju kurs pačvorka koji vodi Gorjana Ajzinberg.

– Ovo je tečaj specifičan našem univerzitetu. Kurs pačvorka, odnosno dizajniranja tekstila sastavljanjem komada različitih tkanina, sastoji se iz tri nivoa, početni, srednji i viši, a svaki od njih traje tri meseca. Za svaki nivo potrebno je izdvojiti oko 9.000 dinara – objašnjava naša sagovornica i dodaje da bar polovina polaznika nastavi da se bavi ovom veštinom i na taj način dopunjuje kućni budžet.

– Za ovo nije potrebno krojačko znanje, već samo da osoba zna da rukuje krojačkom mašinom i da šije prav šav – dodajući kako se zainteresovani već u februaru mogu upisati na ovaj tečaj.

Daniela Mihailović, stručni saradnik na univerzitetu „Đuro Salaj”, objasnila je za „Magazin” da su penzioneri najzainteresovaniji za rad na računaru i učenje jezika, naročito engleskog.

– Korišćenje interneta im je izuzetno interesantno. Najčešće se odlučuju za ovaj kurs kako bi komunicirali sa dragim osobama koje se nalaze u inostranstvu. Interesovanje, takođe, vlada i za učenje slikanja i crtanja, ali i za jogu koja ima i svoju terapeutsku svrhu – istakla je Mihailovićeva.  

Ipak, ples je ono što ovaj univerzitet posebno neguje i po čemu je poznat. A na kraju programa organizuju se plesna takmičenja na kojima najbolji osvajaju i nagrade.

Cene programa na ovom univerzitetu kreću se od 1.300 do 6.000 dinara, a u okviru iste ustanove radi i turistička agencija koja za svoje polaznike organizuje izlete, naravno po povoljnijim cenama.

Planinarski klubovi

Mnogima će se učiniti nespojivo treće doba i planinarenje. Naravno da nije reč o tome da će se penzionerima ponuditi penjanje na Himalaje, već se najčešće radi o jednostavnim šetnjama, skoro kao boravak u prirodi. Zato, učlanjenje u neko od planinarskih društava jeste nešto što im se i te kako savetuje. Uglavnom se posećuju destinacije blizu grada u kome žive i mesta na nevelikoj visinskoj razlici. Planinarska društva čiji su članovi mahom penzioneri vode računa da i članarina i cene izleta budu prilagođene njihovoj platežnoj moći.

Poljoprivredni penzioneri

Dobro, dali smo niz preporuka kako svoje vreme mogu da ispune penzioneri iz gradova. Ali ostaje pitanje šta sa onima koji se nalaze daleko od grada, bez puta i prevoza. Njih 224.000 prima poljoprivredne penzije koje iznose oko 8.000 dinara. Obično mnogi žive sami na napuštenim poljoprivrednim gazdinstvima i nastavljaju delatnost kojom su se bavili čitavog života. Kopaju, seju, kose, plaste i neretko pomažu u hrani i potomke koji žive u gradovima na ivici egzistencije. Ta kategorija penzionera je i najmanje učlanjena u razna udruženja i klubove za najstarije. Stoga, retko odlaze na penzionerske ekskurzije, a mali broj njih posećuje banje radi odmora i rekreacije. Za pojedince, posebno stanovnike sela u takozvanoj užoj Srbiji, jedino udaljavanje od kuća je odlazak na poljoprivredne sajmove poput međunarodnog u Novom Sadu. Za učenje joge nisu ni čuli.

Ovih penzionera država se ređe seti, osim u predizbornim periodima kad na njihova brda stignu razni pretendenti na vlast.

Kako smo uspeli da istražimo i doznamo, ni predstavnici lokalnih vlasti u srpskim gradovima i opštinama „nemaju vremena” da posebnu pažnju posvete ulepšavanju trećeg doba svojih sugrađana.

Višnja Dugalić

----------------------------------------------------

Neki će otići i u banju

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje imaće u ovoj godini u svojoj kasi 471,59 milijardi dinara, dovoljno za penzije i novčane nadoknade sadašnjim i budućim penzionerima (ove godine će ih biti 1,8 više no lane).

Od toga će 0,1 odsto, što iznosi 246,57 miliona dinara, kako je propisao Zakon o PIO, biti utrošeno za podizanje standarda najugroženijih penzionera, tj. njihovu rehabilitaciju u RH centrima i banjskim lečilištima.

Tokom 2009. godine tu mogućnost je koristilo, u jednoj od 25 banja u Srbiji, više od 10.000 korisnika starosnih, invalidskih i porodičnih penzija. Pravo da se jave na konkurs imali su oni čije su penzije niže od 19.780 dinara. Uz to, uslov je da nemaju druga lična primanja i da nisu koristili besplatan oporavak o trošku Fonda u poslednje tri godine, a za poljoprivrednike i najmanje deset godina „poljoprivrednog“ staža. Besplatan oporavak uključuje i lekarski pregled, terapiju, kao i troškove prevoza (autobuska, odnosno vozna karta drugog razreda). Putni troškovi se, po pravilu, naplaćuju u banji, a oni koji to propuste mogu da se obrate svojoj filijali.

D. P.

---------------------------------------------

Starost nije brodolom

Ivo Andrić je zapisao: „Starim koliko moram, podmlađujem se koliko mogu”. Stariti je dosadno, ali to je jedini način da se duže živi – dodaje Bernard Šo. Stareći, čovek postaje i luđi i mudriji – ironičan je Fransoa Larošfuko.

Starost svi žele da dočekaju, a kad su je dočekali, žale se na nju. Što se mene tiče – govori Ciceron – više bih voleo da budem kraće star, nego star pre vremena. Rad i stvaralaštvo produžuju vek: Platon i Gete, Leonardo i Ticijan, Lav Tolstoj i Viktor Igo, Desanka i Konjović, da ne nabrajamo, živeli su dugo i do poslednjeg daha – stvarali.

Oslušnimo i drevnu mudrost Jevreja: „Imaj vremena da voliš i budeš voljen, to je povlastica bogova. Imaj vremena za prijateljstvo, to je put do sreće. Imaj vremena za rad – to je cena uspeha. Imaj vremena za razmišljanje – to je izvor moći. Imaj vremena za sanjarenje, to je put ka zvezdama. Imaj vremena za smeh – to je muzika duše. Imaj vremena za čitanje – to je temelj mudrosti”.