Zapretivši Topalovićima da će im zapaliti kuću, Zoran Radmilović, alias Bili Piton u „Maratoncima”, ćušnuo je prepariranog medveda. Posle snimanja filma, životinja je vraćena u svoje „stanište” – Prirodnjački muzej u Beogradu – gde se nalazi i danas, zajedno sa 1.200.000 drugih eksponata iz fonda ove ustanove. U skučenim prostorijama riznice u Ulici kneginje Zorke zgusnuti su i komadi meteorita, skeleti raznih životinja, impresivna biblioteka sa dokumentacijom i brojne druge zanimljivosti.

Od prepariranih životinja tu su ajkule, delfini, droplje, crni lešinar (ptica koja je izumrla kod nas), pa kosovski ris (vrsta za koju se procenjuje da se održala u svega 40 primeraka!)...

Bogata, ali burna istorija Prirodnjačkog muzeja, po svoj prilici, počinje 1895. godine. Prva izložba upriličena je 1904, na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, u zgradi Stevčinog zdanja u Ulici kneza Miloša. Premijernu postavku u

Muzeju srpske zemlje, kako se tada zvao, otvorio je kralj Petar u prisustvu članova kraljevske vlade, a upamćena je po izuzetnoj poseti.

– Pera Pavlović, prvi upravnik Muzeja, navodi da je za nekoliko meseci u Beogradu, koji je tada brojao nekoliko desetina hiljada žitelja, izložbu obišlo oko 10.000 ljudi. Danas, u dvomilionskoj prestonici, 30.000 posetilaca godišnje predstavlja „plafon” – objašnjava Miodrag Jovanović, kustos Muzeja.

Istovremeno, od osnivanja do danas, ova ustanova nikada nije posedovala sopstvenu zgradu. Seljakanje od jednog do drugog neadekvatnog i privremenog prostora, loši uslovi i kuburenje sa artefaktima koji su nestajali u velikim ratovima, deo su istorije ove riznice.

U toku povlačenja u Prvom svetskom ratu, srpski vojnici su volovskim kolima prenosili najvažnije delove zbirki preko Albanije do Krfa. Posle proboja Solunskog fronta, soldati su neke predmete vratili u Srbiju, ali su pojedini zauvek izgubljeni u putu. U međuvremenu, gro fonda koji je ostao u Beogradu poharali su austrougarski zavojevači. Oni su, kaže Jovanović, u Srbiju doveli naučnike koji su znali šta vredi ukrasti, pa su tako nestali mnogi rariteti.

Za vreme Drugog svetskog rata, najvažniji predmeti iz zbirke sačuvani su zahvaljujući preparatoru Dobrivoju Stojadinoviću – čika Doši. On ih je sklonio u bunker koji je napravio u zgradi u Ulici kneginje Zorke, gde je Muzej premešten 1938. godine, a tamo je i danas. Naslagane kutije sa eksponatima sada su smeštene uz zidove nagrižene vlagom, ili su skučene na policama prepotopskih ormara, od kojih je jedan star više od 100 godina.

Jovanović ističe da je ova ustanova u toku svoje duge povesti oko 30 puta „na papiru” dobijala zgradu, što se uvek pretvaralo u mrtvo slovo. Osim prostorija u Kneginje Zorke, kao i u susednom zdanju, adresiranom na Njegoševu 51, gde je smeštena administracija, Prirodnjački muzej poseduje i izložbeni prostor na Kalemegdanu. Ali...

– Za razliku od velikih muzeja ove vrste, čiji se prostori mere hiljadama kvadratnih metara, naši posetioci izložbe posmatraju u stotinak kvadrata. Zbog neadekvatnih prostornih uslova, eksponatima preti opasnost od propadanja – upozorava Jovanović.

Ostaje samo nada da će se neka od nadležnih institucija oglasiti u vezi sa ovim značajnim trezorom prirodnjaštva, verovatno svetskog rekordera među muzejima u dužini podstanarskog staža.