Упркос светској економској кризи и општој беспарици, туристичке агенције нису затвориле врата својим клијентима. Напротив, понуде су све необичније, па уколико сматрате да је осмех Мона Лизе недовољно срдачан, а поглед са Ајфеловог торња превише скучен, сигурно ће вас одушевити све популарнији „дизастер туризам”. Под овим појмом подразумева се посета местима која су у блиској прошлости била погођена поплавама, ураганима и другим катастрофама, као и одредиштима захваћеним сукобима, ратним дејствима или обрачунима уличних банди.

Радиоактивне туре у Чернобиљу, избегавање метака у центру Гватемала ситија, узбудљиве авантуре у Ираку или Авганистану, само су део широке палете „катастрофалних” авантура за које богати туристи не жале новац, а, по свој прилици, ни сопствени живот.

Једно од најатрактивнијих одредишта је нигеријски град Сокото у коме радознали туристи могу посматрати како локални утеривачи дугова иду на посао, водећи на ланцу опасне хијене. Уколико избегнете кишу метака уличних банди, бесне хијене, змије отровнице, те вас на појединим одредиштима „само” опљачкају, незаборавно путовање можете сматрати успешним.

Зрачење за осам евра

Меком „дизастер” туризма сматра се украјински град Чернобиљ у коме се пре 23 године догодила највећа еколошка катастрофа у историји коришћења нуклеарне енергије. Иако је од тада ненасељен и под редовном контролом украјинских служби за заштиту животне средине, туристи хрле да у скафандерима и носећи Гајгеров бројач који пишти од радијације посете овај град.

Они који желе да уђу у забрањену зону око чернобиљског реактора могу то да ураде за свега осам евра. Жељу за екстремним путовањима психолози објашњавају неутаживом потребом за адреналином која постоји код одређеног броја људи.

– Жеља за оваквом врстом провода настаје из потребе за узбуђењем које производи адреналин. Једноставно, постоје зависници од адреналина и такозваног адреналинског шока који колико год пута да се понови увек изазива исто узбуђење. То нема везе са храброшћу, ради се о жељи да се проба нешто ново, што ће изазвати узбуђење – каже за „Mагазин” Лукреција Врањешевић, психолог.

Ипак, Јуриј Татарчук, туристички водич из Чернобиља, сматра да оваква путовања имају и едукативни карактер јер се људи на лицу места информишу о реалним опасностима.

– Када властитим очима видите неке ствари, оне постају важне и интересантне – тврди он.

У програм ове „радиоактивне туре” укључена је и посета Припјату, граду свега неколико километара удаљеном од реактора који је изграђен за запослене у нуклеарки и њихове породице. Пре катастрофе у њему је живело 50.000 становника.

О најновијим одредиштима „катастрофалног” туризма, путници жељни јединствених авантура могу да се информишу листајући силне књиге које препоручују опасна места, као и преко интернет странице „Dangerpedia” која садржи попис свих географских тачака које ниво адреналина подижу изнад црвене линије. Љубитељима опасности може бити од користи и веб страница „Вратите се живи” (Come back alive) Роберта Јанга Пелтона, који је провео живот путујући у сусрет опасностима. Драгоценим извором информација за екстремне туристе сматра се и страница Уједињених нација ReliefWeb која пружа најактуелније податке о местима погођеним катастрофама.

Др Драган Коковић, професор социологије културе на Филозофском факултету у Новом Саду, објашњава овај феноменон потребом савременог човека за стресом, тежњом ка авантуристичком стилу живота, па и снобизмом.

– Савремени човек не може без стреса, па уколико га нема у природним околностима, он, услед потребе за авантуром, тежи да га створи. А екстремне ситуације и авантуристички стил живота увек подразумевају стрес. Иако живимо у друштву ризика, људи желе да пробају све, желе пуноћу живота и уколико се појави „празан ход” теже екстрему – објашњава професор Коковић за наш лист.

Иако се овај програм тешко може сврстати у групу типичних „катастрофалних” тура, и главни град Србије се прошле године нашао на списку популарних, несвакидашњих дестинација. Због немилих ратних дешавања на подручју СФР Југославије, као и дугогодишњег „скривања” Радована Караџића, једног од најтраженијих хашких оптуженика, и Београд је подвучен на мапи екстремних туриста. И док су поједини посетиоци шетали Калемегданском тврђавом, гледали представе у Народном позоришту и уживали у сармама и ћевапима, други су се одлучивали за „Радован Поп Арт” туру, коју је прошле  године организовала туристичка агенција „Векол ДМЦ” из Београда, а која је подразумевала обилазак зграде у којој је Караџић становао, места на ком је доручковао, продавница у којима је био омиљена муштерија, као и кафане „Луда кућа” и палачинкарнице „Пинокио”, где је био чест гост.

У овој туристичкој агенцији, међутим, кажу да су за ову туру, која је била укључена у панорамско разгледање Београда, првенствено били страни а и домаћи новинари. Иако је интересовање за њу престало и више се не организује, у агенцији кажу да је допринела промоцији укупне туристичке понуде Београда.

– Испоставило се да је организовање „Радован Поп Арт” туре било више од маркетиншког него од туристичког значаја, јер се након ње повећало интересовање за друге програме и цело одредиште – објашњава Тања Богданов, консултант агенције „Векол ДМЦ”, додајући да је највише заинтересованих за ову туру долазило из земаља Бенелукса.

Излет на „ону страну”

Иако им је заједничка особина необичност, „катастрофални туризам” треба разликовати од, ништа мање популарног, „мрачног туризма”, где је у аранжмане урачунат и блиски сусрет са „оностраним”, односно посета местима која су повезана са смрћу и патњом или са духовима. Нека од популарнијих одредишта која изазивају трнце у кичми су тунел у Паризу у коме је погинула принцеза Дајана, нацистички логори у којима је умрло око шест милиона људи, Хитлеров бункер у Баварским Алпима, масовне гробнице у Камбоџи, гробља, наводно уклете куће и замкови међу којима је и незаобилазни замак грофа Дракуле у Трансилванији.

Психолози сматрају да се оваква путовања могу различито тумачити – као едукативна или као морбидна. Наиме, уколико се ради о историјски значајним локацијама, као што су меморијални центри и слично, посета је сасвим оправдана и у њој нема ништа мрачно. Међутим, како објашњавају, уколико је повод за туристичко разгледање недавно обављена егзекуција или масовно страдање, ради се о чистом воајеризму и морбидности.

Од пролећа ове године и грађани Србије имају могућност да се, окићени венцем белог лука, упознају са вампирским навикама, а уз адекватне вежбе и ослободе стреса. Наиме, туристичка агенција „Каспер” из Ваљева у своју понуду је пре неколико месеци уврстила и туру посвећену легендарној причи о вампиру из овог краја, под називом „Антистрес викенд са Савом Савановићем”, у оквиру које заинтересовани туристи за 110 евра могу да вежбају летење у стилу слепог миша које се организује у Петничкој пећини или да слушају приче воденичара из чувене Савине воденице у којој је сниман хорор филм „Лептирица”.

На менију Савиних гостију су специјални оброци, као и еликсир живота, направљен по старој и тајној рецептури коју Тома Митровић, власник агенције, не може да открије. Како каже, није препоручљиво да се, у једном дану, пије више од две чашице овог напитка.

– „Антистрес викенд са Савом Савановићем” је организован десетак пута, а сви гости су били из Србије, јер за сада није рекламиран у иностранству. Досадашњи посетиоци били су углавном млађи људи, од 22 до 45 година. Управо припремамо и зимску варијанту ове туре, која ће, између осталог, укључивати и санкање узбрдо, а највероватније и дочек Нове године са Савом – каже Митровић за „Магазин”, додајући да ће воденица највероватније бити адаптирана и за ноћење заинтересованих туриста. Осим ове авантуре, туристи се могу упустити и у „Џип авантуру са Савом Савановићем”, која подразумева вожњу џипом по планинама ваљевског краја.

Ћумези са пет звездица

Посета јужноамеричким фавелама и сиротињским областима у Индији, у последњих неколико година је незаобилазна ставка у агендама туриста са не баш уобичајеном визијом доброг провода на путовању. Овакви туристички аранжмани спадају у категорију „сиротињског или ћумез туризма”. Судећи по светским туристичким водичима, најпопуларнији је сиротињски део индијске области Дарави, где туристи имају могућност да се, уз помоћ водича, упознају са начином живота најсиромашнијих слојева становника. Насељена област се углавном обилази пешке, а предвиђене су шетње у трајању од скоро пет часова и које коштају двадесет долара, а нешто краће и јефтиније – трају два сата и коштају десет долара. Ова врста туризма постала је нарочито популарна после светског успеха филма „Милионер из блата”, па је поједини зову и „туризмом у блату”. Шетња кроз Дарави подразумева обилазак перионица веша на отвореном, упознавање са индустријским гранама, разговор са локалним становништвом и посете њиховим домовима.

Најскупља групна тура за пет особа кошта 130 долара, а из агенције која их организује поручују да је важно да се туристи упознају са реалним стањем ствари земље коју обилазе. И бразилске туристичке агенције су сличног становишта, додајући да је посета богатих страних туриста прилика да сиромашни локалци нешто и зараде. Ипак многи оваква путовања називају воајерским, али и опасним. Наиме, у расно мешовитим фавелама углавном владају дилери дроге, а локалне власти сматрају да интересовање туриста за ове области само доприноси цветању овог илегалног бизниса. Поједини психолози привлачност ових одредишта тумаче потребом неких људи да уживају у туђој беди. Парадоксално је то што се многе школе у фавелама Рио де Жанеира финансирају управо од прихода које доноси сиротињски туризам. Ипак, Бразилци постављају питање: Да ли је то заиста помоћ каква је овим људима потребна?

Понуда је, дакле, заиста богата за све оне који имају вишак новца и мањак адреналина и којима је досадило лешкарење на песку и брчкање у сланој води. А о укусима, давно је речено, не вреди расправљати.

Бранка Малиш