Nije uobičajeno da se slike i ikone izlažu u isto vreme na istom mestu, čak i kada prostor to dozvoljava. Ana Borovac je, ipak, nedavno imala tu čast. Za dobijenu privilegiju može da zahvali samo svom talantu i originalnim delima.

Ana kaže da je taj dar nasledila od oca. Želja koja je vukla ka likovnoj umetnosti i platnu bila je jača od bilo čega.

– Od kada znam za sebe, četkice i boje su mi bile nadohvat ruke. Kad god su me kao malu pitali šta ću biti kad porastem, govorila sam: „Biću Dali!”. Kasnije su me inspirisali i Matis, Modiljani, Gogen i Pikaso, ali niko me nije očarao tako kao Dali. Imala sam sreću da je i nastavnik u osnovnoj školi podržavao i usmeravao moj talenat, tako da me je slikanje sve više uzimalo pod svoje. Posle gimnazije sam uzalud upisala Pravni fakultet, jer je slikarstvo bilo i ostalo moja prva i jedina ljubav, a evo, poslednjih dvadeset godina od toga i živim – kaže Ana.

Kanone poštuje, ali ne slepo

Mada je uradila nekoliko ciklusa po ugledu na poznate slikare, Ana je polako pronalazila i svoj način izražavanja. Dopadalo joj se narativno slikarstvo, pa su joj kafane postale omiljeni motiv, jer nigde nije mogla da pronađe tako slikovite priče kao u tom ambijentu gde se prepliću razne sudbine.

Ikonama se tada još nije bavila. Tek je 1997. godine, na likovnoj koloniji u manastiru Crna Reka, doživela prevrat u duši i posvećeno počela da se njima bavi.

Njene ikone su, kaže, u mnogo čemu jedinstvene.

– Poštujem osnovne kanone vizantijskog stila, ali imam slobodu da bojim širokim zahvatom četke, pa su možda, slikarski, malo više naglašene. Čak sam i crkve na svojstven način oslikavala, ali mi niko nije stavio neku primedbu, a sveštenstvo i Patrijaršija me podržavaju u radu. Ne držim se slepo nekih pravila, jer smatram da je dobro nešto malo i promeniti. Na primer, ne mogu svetog Nikolu da slikam obrijanog, ali mogu da popravim proporcije tela – objašnjava naša sagovornica.

Ana je neponovljiva i kada je materijal u pitanju. Ne bi nikad uzela pravilan i lepo obrađen komad drveta, već traži okrajke i tarabe na kojima je vreme „odradilo” svoje, pa ih posle stavlja u zamrzivač i tako spasava od crvotočine. Ne praktikuje ni da prima narudžbine. I kad prihvati, ne ide joj od ruke ako kupac nije iskreno zainteresovan za ikonu. Po njenom osećaju to mu onda i ne pripada, pa odustaje.

Na pomolu umetničko selo

Naša sagovornica je učestvovala na mnogim izložbena, ali onu u Diplomatskom klubu u Beogradu izdvaja kao najznačajniju, jer odatle kreće njen uspon.

Gotovo da nema ambasadora koji nije poneo neku moju ikonu, najčešće Svetu Petku. Nema kontinenta gde nije otišla. Uzimali su je čak i pripadnici drugih religija, doduše, kao sliku, jer ikona i jeste slika sve dok se ne osvešta. To me veoma raduje jer na taj način predstavljam svoj narod. Nema broja koliko sam slika i ikona poklonila. Mislim da tako treba – kaže Ana i dodaje da se nimalo ne oseća razapeto između zemaljskog i nebeskog. Blagi prelazi između telesnog i duhovnog prepoznaju se u finim pokretima svetaca na ikonama i blaženim izrazima lica običnih ljudi na slikama, u šta su se uverili i posetioci njene poslednje izložbe, u klubu „Vuk Karadžić” u Beogradu.

Ana i živi kao što slika. Mada je dugi niz godina malo u Beogradu, malo u Nišu, savršeno funkcioniše. U oba grada ima sobičak gde stvara, jedino, kaže, dangubi u autobusu. Rezultat ogromnog truda i neiscrpne energije i inspiracije je jedna izložba godišnje. I pored toga, Ana ima još mnogo neostvarenih želja, a kao član udruženja „Car Konstantin” u Nišu i „Palilulac” u Beogradu vidi šansu da i to sprovede u delo.

– Već deset godina u meni zri, a sad je i sazrela, ideja da naslikam Sunčev sistem. Takođe imam plan da u nekom selu, još nisam odlučila kojem, okupljam razne umetnike, stare zanatlije i muzičare. Najprikladnije bi možda bilo neko u okolini Niša, pored neke stare, napuštene škole u koju više niko ne ulazi. Na taj način bismo je ponovo oživeli.