У пријатном амбијенту породичног стана надомак београдске Каленић пијаце, Мила Марчета је направила кутак само за себе. У једном ћошку инсталирала је компјутер и осталу савремену технику неопходну због посла којим се бави, а у другом, где даје одушка својој неисцрпној инспирацији, сместила је полицу препуну руком осликаних дрвених кутијица и сто затрпан разним алатом, расутим перлицама, изувијаним жицама и још стотином других ситница.

Као дипломирани математичар, Мила је дуго радила у рачунском центру, а сада је вођа тима корисничког сервиса за софтвере једне америчке фирме. Захваљујући добром сналажењу на Интернету, пре три године је почела да израђује разне декоративне предмете.

– У почетку сам сликала, а онда и почела да правим маске. Лијем их од ситнозрнастог алабастер гипса, али пошто с унутрашње стране нису шупље, већ испуњене, не могу да се носе већ служе као украс за зид. Онда сам се заинтересовала и за „декупаж”, једноставну технику којом се добију изузетно лепи предмети. Састоји се у томе што се на равну површину дрвета, стакла или неког другог материјала лепе шарени комадићи хартије, а потом у неколико слојева наноси лак. Мени су били омиљени цветни мотиви и зато сам углавном њима украшавала дрвене кутије разних величина – напомиње наша саговорница.

На уштрб сна

Милу би инспирација обично преплавила ноћу, па је радила на уштрб сна. У једном тренутку на полици се нашло толико кутија, да је пожелела да се позабави нечим другим. И, опет јој је помогао Интернет.  Пажњу су јој привукле огрлице, наруквице, минђуше...

– Сав тај накит правим од куглица, перлица и разног другог материјала. Наравно, пластика не долази у обзир, већ само нешто квалитетно као што је Сваровски кристал или чешко стакло. Пошто прави Сваровски кристал не може да се набави код нас, доносим га из Аустрије и Мађарске, док чешке перле купујем у једној радњи у Косовској улици. Користим и полимерску глину која је слична пластелину и врло погодна за моделирање. Има је у разним бојама које се изузетно лако мешају. За обликовање модела често користим машину за резанце, а за печење – рерну од шпорета. Температура печења зависи од ефекта који желим да постигнем. Придржавам се основних упутстава произвођача, јер у супротном долази до врло непријатних изненађења, а то не желим – каже раздрагано.  

Нанизала је наша саговорница много огрлица и наруквица, разуме се, различитих. У њеној колекцији не постоје два иста примерка. Продајом се није замарала, већ је оно што направи поклањала драгим људима. Понекад чак и непознатим особама. Тако је једном приликом скинула огрлицу са свог врата да би је дала конобарици кафића у Лондону кад је видела колико јој се допада.

Тандем

Недавно је на Интернету „открила” још једну занимљиву технику – „мокуме гане”.

– Реч је о за мене новој и неистраженој, а за Јапанце древној уметности која се и данас користи за украшавање метала, рецимо самурајских мачева. Техника се састоји у томе да се развију танки листови разних боја, па поређају један преко другог као кад се прави пита. Затим се растање ваљком, потом се оловком или неким другим сличним предметом избоцкају. Онда се ножићем исече све што штрчи. Пошто је глина испод горњег слоја изувијана, како се сече, појављују се различите боје и различити облици. То се ради сатима, јер горњи слој мора да се „избрије” да би се добила равна површина. Ако је глина исувише гњецава и мека, ставља се у фрижидер да се стегне. Процес је дуготрајан, али веома интересантан. Тим поступком углавном правим медаљоне, а оним што преостане после „бријања” облепљујем перле, тако да практично ништа не бацам – укратко нам објашњава технику „мокуме гане“.  

Кад све сабере, Мила је, каже, много више заната научила него што је имала богом датих талената. Са њеном кћерком Катарином ствар је обрнута.

– Она је рођена талентована и има врло креативне идеје. Али,    недостаје јој стрпљење да би учила и радила на талентима које има. Надам се да ће временом савладати разне технике. За сада највише воли да прави минђуше, а претпостављам и зашто – зато што су брзо готове. Упркос несумњивим талентима, неће уписати неку уметничку школу, што би било очекивано. Одустала је од идеје да буде сликарка у Паризу и решила да упише гимназију, и то природно-математички смер, како би могла да студира екологију и спасава планету – истиче њена мајка са одобравањем.