Idu dva lovca šumom i jedan se, iz čista mira, sruši na zemlju kao maljem pokošen. Prestravljen prizorom prijatelja koji, ne dišući, leži iskolačenih očiju, drugi lovac u panici izvadi mobilni telefon i pozva Hitnu pomoć.

Prijatelj mi je mrtav! Šta da radim? – zavapi.

– Molim vas da se smirite, tu smo da vam pomognemo. Prvo moramo biti sigurni da je uopšte mrtav – reče operater.

Nekoliko sekundi prođe u tišini, a zatim se začu glasan pucanj i lovčev glas:

– U redu, a šta sad?

Svideo se nekom ili ne, ovako glasi „zvanično najsmešniji vic na svetu” izglasan u najmasovnijem dosad preduzetom proučavanju humora posredstvom Interneta. Bilo je to 2002. godine, kada je grupa naučnika, predvođena doktorom psihologije Ričardom Vajsmenom sa Univerziteta u Hertforširu, posle jednogodišnje studije, okončala istraživanje nazvano „Laboratorija smeha”.

U čemu se sastojala ova misija?

Korisnici svetske računarske mreže imali su zadatak da na poseban sajt okače svoje omiljene viceve i istovremeno naprave listu najsmešnijih koje su postavili drugi posetioci. Od ponuđenih 40.000 viceva za koje je u toku 12 meseci glasalo milion i po ljudi iz više od 70 država sveta, laskavu titulu odneo je onaj s početka teksta, o lovcima, zahvaljujući glasovima čak 55 odsto učesnika.

Tumačeći rezultat, Vajsmen je rekao da je ova šala specifična, jer su rezultati pokazali da se podjednako dopala i starima i mladima, muškarcima i ženama, kao i ljudima iz različitih država, što nije bio slučaj sa drugim vicevima. To je zato što, objašnjava on, ovaj vic sadrži sva tri psihološka elementa „dobre fore”: daje osećaj superiornosti u odnosu na druge u liku „glupog” lovca, oslobađa nas emocionalne tenzije u napetim situacijama tako što strašan događaj – smrt – predstavlja u šaljivom kontekstu, i iznenađuje nas neočekivanom logičkom nepodudarnošću, kao što je pogrešno tumačenje poruke koju preživelom lovcu saopštava operater Hitne pomoći.

Ironija Šerloka Holmsa

Protagonisti drugog najsmešnijeg vica na svetu, koji je pobrao simpatije 47 procenata glasača, jesu Šerlok Holms i doktor Votson, poznati detektivski tandem stvoren iz pera škotskog pisca Artura Konana Dojla. Oni su se obreli u „avanturi” ukrašenoj, reklo bi se, tipičnim britanskim humorom.

„Idući na kampovanje, Holms i doktor Votson stigoše na livadu, razapeše šator pod otvorenim nebom i legoše da spavaju. U neko doba noći Holms probudi prijatelja:

Pogledaj u nebo, dragi Votsone, i reci mi šta vidiš?

– Vidim na hiljade zvezda.

– I šta možeš da zaključiš iz toga?

– Pa, to znači da ako od milion zvezda samo jedan broj ima planete oko sebe, verovatno je da se tamo negde nalazi i planeta nalik Zemlji. A ako postoje planete slične Zemlji, na nekoj od njih sigurno postoji i život...

– Ne, Votsone, glupane, to znači da su nam ukrali šator!”

Ali samom Vajsmenu, kako je priznao, najviše se dopao sledeći vic:

„Ulazi pas u poštu sa namerom da pošalje telegram. Kada je uzeo prazan list hartije, napisao je na njemu: ’Av, av, av, av, av, av, av, av, av’. Tekst je predao radniku, koji mu je, videvši telegram, saopštio:

– Ovde ste napisali samo devet reči. Po istoj ceni, možete da dodate još jedno ’av’.

– Ali, gospodine, u tom slučaju poruka ne bi imala nikakvog smisla! – hladnokrvno će pas.”

Skrivena značenja

Da li je vic samo kratka, površna priča koja poentom skrivenom u poslednjoj rečenici mami osmeh na lice, ili ima i neka dublja, skrivena značenja? Mnoge teme i motivi koji se prepričavaju u današnjim šalama: muško – ženski odnosi, lascivna tematika, ismevanje vladara i glupaka... postojali su i u vicevima minulih epoha, još od starog veka. Postoje li, onda, neke univerzalne ljudske odlike koje ovim sažetim pripovestima već milenijumima obrađuju sličnu tematiku?

Sudeći prema rečima komediografa Luisa Bleka, stvar nije tako jednostavna. Vic je, tvrdi on, „sistem isporuke” informacija o nama i svetu u kome živimo, neretko i istina koju ne želimo da čujemo i prihvatimo.

Pol Mekdonald, tvorac liste i šef univerzitetskog istraživačkog tima iz Vulverhemptona, kaže da su vicevi, bilo da su kroz istoriju imali formu pitalice, zagonetke ili izreke, oduvek odražavali ljudsku težnju za pobunom i hvatanjem u koštac sa tabuima.

Bunt je u antičkom dobu možda najviše dolazio do izražaja u preziru prema nadobudnim ljudima i vođama. Tako jedna od najstarijih sačuvanih zbirki viceva, „Filogelos” („Ljubitelj smeha”) na starogrčkom, obiluje šalama na račun drevnih umišljenih sveznalica. Kao primer za ismevanje vladara može se uzeti vic na račun rimskog imperatora Oktavijana Avgusta iz prvog veka pre nove ere.

„Obilazeći carstvo, naleteo je Avgust na čoveka koji je neverovatno ličio na njega. Upitao je neznanca da li je njegova majka kojim slučajem služila u imperatorovoj palati.

– Nije, uzvišeni, ali moj otac jeste! – odgovori nepoznati”.

Vladavinu totalitarnih vođa poput Musolinija, Hitlera i Staljina propratili su i vicevi na njihov račun koji su se tiho, pazeći na „zidove koji imaju uši”, prepričavali među stanovništvom. Politički štos iz Sovjetskog Saveza u doba Lenjina kaže sledeće:

„Čuvši da je SSSR ostvario zamisao komunističke države, Karl Marks ustade iz groba i uputi se u prvu zemlju socijalizma. Obilazeći fabrike i sela sa članovima Politbiroa, Marks ih upita da mu omoguće da izjavi nešto na radiju. Ovi se premišljaše jer nisu imali blagoslov Lenjina, ali, posle ubeđivanja, Marks ih izmoli da izgovori samo jednu jedinu rečenicu u programu. Rukovodioci popustiše, dadoše mu mikrofon, a začetnik marksizma reče:

– Proleteri svih zemalja, izvinite!”

Stereotipi u šalama

Poznato je da je Jovan Cvijić tipski prepoznao odlike ljudi koje danas ismevamo u šalama zasnovanim na stereotipu o narodu. Ere su, tako, kod Cvijića „najtipskiji predstavnici patrijarhalnog života... koji u zgodnoj prilici znaju upotrebiti poslovice i šale, zaplesti pitanja i ne razumeti ono što im se ne dopada”. Karakterne crte Dinaraca „rabljene” su na duhovit način daleko pre modernih viceva, a u velikoj meri nalikuju na narodne priče o Nasradinu Hodži.

Ni vicevi o plavušama nisu bez utemeljenja u prošlosti, koliko god danas izgledali kao politički nekorektni. Boji kose oduvek su pridavana različita značenja i tumačenja. Prema jednoj verziji, šale o plavušama nastale su kada je jedan američki komičar odlučio da, umesto viceva o svojoj plavokosoj ženi koja je sa njegovih nastupa izlazila prilično ljuta, priča gegove o „neimenovanoj plavuši”. Verovatniji i istorijski potkrepljen scenario svedoči o evoluciji šala o ženama svetle kose koje potiču još iz starog Rima. Žitelji moćne imperije smatrali su da žene izrazito svetlih vlasi „nemaju ozbiljne namere”, a Francuzi su u 18. veku verovali da plavokose kurtizane ne bi trebalo da se bave važnim temama.

Merlin Monro je verovatno najzaslužnija za nastanak modernih šala na račun plavuša. Uloga privlačne, ali površne i ograničene žene, koju je uvek iznova igrala na filmu, pratila ju je i van celuloidne trake, zbog čega je glumica proživljavala teške psihološke krize. Međutim, kada bi se svetla reflektora upalila, na njenom licu je ponovo oživljavala stereotipna plavuša koja se toliko dopadala milionima gledalaca.

Metafora i „metak-fora”

Vicevi su, smatra kulturolog Ratko Božović, oblik zadovoljstva i ventil pražnjenja za doba u kojem čovek živi. To što su kroz istoriju šala dominirale erotske i političke teme, on tumači potrebom ljudi da humorom oslobode potisnutu energiju i pokušaju da „zaleče” frustracije.

– Vicevi često imaju oblik nadmetanja različitih društvenih grupa kroz osporavanje njihovih uzajamnih različitosti: ideoloških, statusnih ili u pogledu nacionalnog karaktera. Za ove poslednje mi smo majstori – objašnjava Božović.

„Nadgornjavanje” se, dodaje on, često ispoljava kroz narcizam malih razlika – kad pripadnici jedne grupe preuveličavaju sitne osobine koje ih čine naizgled jedinstvenim u odnosu na druge. Kao što su u srpskim šalama glavni junaci Crnogorci ili Bosanci (Mujo i Haso), takmičenje se odigrava i na unutrašnjem planu, pa tako imamo viceve o Piroćancima, Vranjancima, Lali i Sosi...

– U takvom slučaju u vicu se ne ispoljava samokritičnost, već se poenta svaljuje na račun drugog, odnosno onoga po čemu se on razlikuje, bilo da je reč o nacionalnosti, nespretnosti, telesnom nedostatku... Ume tu da bude i isključivosti, jer štos ne mora da bude dobroćudan, već može da ima i dozu zajedljivosti – ističe Božović.

Vicevi, zaključuje naš sagovornik, moraju da postoje, jer čovek „ne može da se svodi na nemo opstajanje, bez makar simbolične osvete u vidu šale za osećaj nepravde koji mu nameću okolnosti”. Ali, dodaje, nije dobro kad vic nastoji da preraste u istinu o onome što ismeva, tada on više nije metafora, već postaje „metak-fora” koja hoće da „ubije” drugog.

Dimitrije Bukvić - Marko Luković

--------------------------------------------------------------------

Čemu se smeju Evropljani i Amerikanci

Šala sa psom koji šalje telegram svojstvena je Evropljanima, posebno Francuzima, Dancima i Belgijancima, jer je glasanje na Internetu pokazalo da pripadnici ovih naroda najviše vole viceve sa nadrealnim motivima. Takođe ih vesele šale na račun stresnih situacija u životu. Irci, Britanci i Novozelanđani obožavaju igre rečima, dok se u SAD i Kanadi smeju gegovima čiji su glavni junaci glupani, poput lovca iz pobedničkog vica.

--------------------------------------------------------------------

Od Sumera do Lenjina

Da je humor deo ljudske istorije još od doba drevnih civilizacija, svedoči nalaz sa Univerziteta u Vulverhemptonu u Engleskoj, čiji su profesori svojevremeno obelodanili listu deset najstarijih šala. Prvoplasirani vic, čija su tematika stomačni gasovi, prepričavali su Sumeri oko 1900. godine pre nove ere: „Šta se to od pamtiveka nije dogodilo? Da mlada žena ’pusti vetar’ u krilo svom mužu”. U sledećem, „samo” tri veka mlađem štosu, „potkačeni” su staroegipatski vladari: „Kako zabaviti faraona kome je dosadno? Porinite u Nil brod prepun mladih žena odevenih samo u ribarske mreže, a onda nagovorite faraona da ide na pecanje”.