Ово оружје је први пут забележио Вук Стефановић Караџић. Током пута по Русији 1819. видео је сабљу у неком од московских музеја и о томе обавестио Лукијана Мушицког. Потом је сабља заборављена све до боравка Димитрија Тирола у Русији, од 1839. до 1841. године. Димитрије Максимовић Књажевић, председник Одеског друштва историје и древности, указао је Тиролу да се иста сабља сада налази у власништву породице Лучић. Сабљу је у Одеси, у свом дому на Александровском проспекту бр. 6, наиме, чувао познати трговац српског порекла, Филип Лукијановић Лучић. Лучић је носио титулу државног саветника, био је градоначелник Одесе и један од директора Државне комерцијалне банке, а дружио се са Пушкином. Но, никада није заборавио своје порекло, свесрдно помажући кнезу Милошу Обреновићу да наоружа српску војску. Након Лукијанове смрти, 1842, његова удовица је сабљу понудила на продају Димитрију Тиролу, тада већ члану Друштва српске словесности. Његовим посредовањем, 6. маја 1850, Друштво је за 32 дуката откупило сабљу и уступило је Народном музеју у Београду.

Сабља је, иначе, мађарско-пољског типа (хусарски палаш из 17-18. века) а на сечиву је тауширан натпис „ГЕОРГ БРАНКОВИЧ ДЕСПОТ/ КОРОЛЬ И БАН ХОРВАТОСЕРБОВ/ ЛЕТА ГОСПОДНЕ 1438”.

По самом типу сабље и непознавању средњовековне палеографије, очито је да оружје не потиче из 15. века. По свему судећи, израђено је два века касније, за грофа Ђорђа Бранковића.

Према Манифесту цара Леополда I од 6. априла 1690, наиме, једна од српских привилегија односила се и на право избора сопственог војводе. Претендент на ту титулу био је ердељски гроф Ђорђе Бранковић. У овој породици, наиме, неговано је предање о деспотском пореклу, а главни зачетник те идеје био је старији Ђорђев брат, ердељски митрополит Сава.

Бранковићи су се крајем 15. века преселили из херцеговачког села Корјенић у ердељски округ Муреш. Ђорђе Бранковић је рођен у Јенопољу, 1645. године. Како је рано остао без родитеља, бригу о његовом васпитању преузео је старији брат. Митрополит му је наменио дипломатску каријеру, коју је Ђорђе и започео као преводилац у Цариграду. Добро проценивши утицај Бранковића на поробљене поданике Порте, цар Леополд I је у праскозорје рата са Турском, 7. јуна 1683, Ђорђу и Сави доделио титуле мађарских барона. Но, Ђорђе Бранковић је био опседнут идејом да докаже своју везу са лозом средњовековних владара и реинкарнира српску државу. Свестан да ће се након освајања Београда (1688) и преласка царске војске преко Саве и Дунава подјармљени хришћани борити на страни Аустрије, сматрао је да је то идеална прилика да, као „легитимни наследник српских деспота”, уз помоћ аустријских бајонета обнови „Илирско краљевство”. Бранковић одлази у Беч и цару подноси меморијал у коме излаже своје планове. У жељи да искористи потенцијал устаника, Леополд I 20. септембра 1688, само две недеље пре заузимања Београда, додељује Бранковићу грофовску титулу („граф фон Подгорица”). Бранковићу је успело и да за 150 дуката, од патријарха Арсенија III Чарнојевића, добије потврду да води порекло од српских владара. Аустријска подршка и патријархова потврда били су довољан аргумент да Ђорђе Бранковић наручи и адекватну сабљу која би такође потврђивала његове везе са деспотом Ђурђом Бранковићем и „Илирским краљевством”. На прву чињеницу требало је да укаже цитирани текст, а на другу, можда, симболи – рука с мачем и звезда и полумесец, тауширани на сечиву. У Охмучевићевом „Грбовнику” као и на грбу Илирије из Жефаровићеве „Стематографије”, наиме, постојала је звезда и полумесец, а на грбу Хума и Раме – рука с мачем.

Ђорђе Бранковић се налазио у сталном сукобу са босанским псеудо-Бранковићима од Јајца и Бијеле. Но, сукоб се није заснивао на хералдичким мотивима. Тако је Ђорђе Бранковић, супротно идеји о пореклу, игнорисао хералдичко наслеђе средњовековних Бранковића (лав између бивољих рогова), инсистирајући да потиче од војводе Божидара Вуковића из Цетиња (отуд и грофовски предикт). Са друге стране, псеудо-Бранковићи су на свом грбу истицали хералдичке атрибуте средњовековних Бранковића, али без симбола који би указивали на наслеђе или претензије западно од Дрине. Но, симболи на сечиву могу бити и магични мотиви, уобичајени за време када је оружје настало.

Гроф Бранковић је признао врховну власт Хабзбурга и обећао пуну подршку у борби против Турака. У пролеће 1689. са неколико наоружаних чета подигао је устанак у Оршави и упутио позив „свеукупном српском народу” на борбу против Турака ради стварања имагинарног „Илирског краљевства”, називајући себе „деспотом-самодршцем Славјано-сербских земаља и целог Илирика”. Ова наивна и непромишљена иницијатива није се уклапала у планове команде царске војске а изазвала је и подозрење бечког двора. Како би сачувао ауторитет врховне власти, Леополд I је наложио принцу Лудвигу Баденском „да позове Бранковића и по потреби га ухапси”. Царска заповест одмах је ревносно извршена; од октобра 1689, па до смрти, 19. децембра 1711, гроф Бранковић је живот провео у притвору, прво у Оршави, потом у Бечу, у гостионици „Златни медвед” и, на крају, у чешком граду Хебу. Остало је неразјашњено како је сабља несуђеног господара „Илирског краљевства” доспела у Русију.