Салашима у походе

Пространо двориште покривено тепихом меке, неугажене зелене траве, огроман орах и старинско прочеље као снег беле куће на први поглед делују помало нестварно. Као са какве разгледнице на којој је све под конац. А онда вас дочекује лавеж паса који се просто сјуре пред госте – разбијајући ту илузију. Све је стварно да стварније не може бити. И кућа и трава, и очигледно пријатељски настројени пси и коњи који радознало протурају главе преко ограде јер ни њима није промакао наш долазак. Једино се резервисано држе магарци, више их занима трава него придошлице.

Однекуд, из дна огромног дворишта, појављује се и крупна фигура власника салаша 159 – Мите Миодраговића. Сељака с дипломом, како рече у разговору. Шта то значи, сазнајемо брзо. Мита је пореклом из Ченеја, али је градско дете, рођен у Новом Саду. О томе шта ће студирати, није имао дилему – ништа му није било природније него да упише агрономију. Вероватно због оне 300 година старе традиције његове породице.

(/slika2)С дипломом у руци, латио се посла за који се и школовао. Сточарства. Сваког дана путовао је од Новог Сада до десетак километара удаљеног Ченеја и фарме на породичном имању. Имао је двадесетак крава, нешто јуница и друге стоке. Све у свему, четрдесетак грла. И све је радио сам. Није ишло лоше, каже, све док нису почели проблеми с продајом млека. Залуд знање стечено на факултету. Али, како не спада у оне који се лако предају, био је уверен да ће доскочити кризи. У међувремену је са супругом Горданом ковао планове о пресељењу у село, одмеравајући добре и лоше стране те одлуке. Превагнула је чињеница да су у Ченеју имали велику удобну кућу са свим благодетима модерног доба, којој ни клавир није недостајао. Осим тога, обоје воле природу, животиње, посебно коње, и били су уверени да ће им у селу деца, Катарина, Соња и Александра, имати срећније детињство (у том погледу се нису преварили). Гордана се чак и такмичила, била првак Војводина, а и сада воли да оседла једног од три коња, колико имају, и пројезди ченејским пољима. Планови о пресељењу су били увелико у току, али их је НАТО бомбардовање убрзало. Наврат-нанос преселили су се у кућу у селу, где ће им живот, мислили су, бити много безбеднији и лепши. Онда је судбина, како она то већ уме, умешала прсте. Мита је једног дана открио да не може да – дише. Алергија на амброзију и још неке траве, констатовали су лекари, и свет се за трен окренуо наглавачке. Залуд плодна црница, фарма и животни планови.

 – До жетве још некако уз помоћ лекова и издржавам – вајка се наш домаћин – после тога се буквално борим за живот. О неком озбиљном, физички напорном раду нема говора. Краве сам распродао, земљу дао у аренду и док не смислим нешто почео сам да организујем пројекције цртаћа на видео-биму за клинце из комшилука. Деца су била одушевљена, одрасли такође. Онда сам почео да пуштам и озбиљније филмове, па да организујем књижевне вечери. Направио сам „инспекцију” по кући, оставама и тавану и од онога што сам нашао уредио мали, породични етномузеј. Чега све ту није било, а како и не би кад је некад на сваком салашу било и сарачког и поткивачког и тесарског и столарског и каквог не све алата, јер се није могло сваки час код мајстора, него се оно ситније, неки крпеж, радило код куће.

(/slika3)– Организовао сам разне забаве, рођенданске журке, долазила су и деца из вртића у који су ишле моје кћерке и била одушевљена проводом – наставља Мита. – Лепо нам је било и на тим књижевним вечерима, сви смо уживали, остајали до зоре, слушали прве петлове. Али, то није било нешто од чега се може живети. Не може се пријатељима наплаћивати. А и моја деца воле и поморанџе и да иду на море. Онда ми је пала на памет идеја да реновирам стару кућу, рестаурирам намештај којим су се служили баба и деда, и понудим је на коришћење људима жељним мира. Као студент сам држао кафић и ти послови ми нису страни.

У Ченеју сад, каже Мита, има дивних салаша и помиње комшијски 137 и Наш салаш са којима добро сарађује. На његовом, објашњава, нема никаквог луксуза већ само старог, аутентичног намештаја и неки дух патине који, уверили смо се, попут времеплова враћа у минула времена. Има, разуме се, и свега онога што модерном човеку треба. Рецимо, базну станицу за Интернет на крову. Има и све оно што би и најразмаженији гости могли да пожеле. Али ипак, чини се, понајвише домаће атмосфере, осећаја опуштености, неспутаности и добродошлице.